Menu
RSS
A+ A A-

ЖИВОТ И ДЕЛО САВЕ ШУМАНОВИЋА

  • Аутор Бранимирка Јерковић

ЗАШТО ТРЕБА ДА БУДЕМО ПОНОСНИ НА НАШЕГ НАЈПОЗНАТИЈЕГ СУГРАЂАНИНА?
ВЕЛИКАН МЕЂУ ВЕЛИКАНИМА


Ово је прича о великом српском сликару Сави Шумановићу коју ћемо покушати да вам испричамо уз несебичну помоћ Весне Буројевић, директора Галерије "Сава Шумановић" у Шиду. Уметник је дотакао звезде...

 


sava.jpg

Многи мештани Шида, пролазећи поред Галерије слика "Сава Шумановић", не знају да је то једино место у Шиду и Србији на којем је смештен највећи број слика чувеног српског сликара, Саве Шумановића. Основана је 1952. године на темељу даровног уговора, којим је сликарева мајка Персида Шумановић поклонила граду Шиду легат од 417 слика њеног покојног сина Саве и породичну кућу у којој се налазио Срески суд.

У разговору са директором Галерије, Весном Буројевић, покушали смо издвојити незаобилазне сегменте жвиота овог уметника и првог сликара који је увео нашу ликовну уметност у савремене европске токове. То је човек захваљујући коме се о нашем граду говорило, не само у земљи, већ и у широким круговима иностраних љубитеља Савиног дела.

Сава Шумановић, најзначајнији сликар српског сликарства 20. века, је рођен 24. јануара 1896. године у Винковцима, где је његов отац Милутин био шумарски инжењер. Међутим, због раног очевог пензионисања, вратили су се у Шид када је Сава имао четири године. Његови родитељи су потицали из угледних и богатих грађанских породица. Вероватно је и то допринело томе да Сава своје време и вољу може посветити учењу и креативном раду, те постати најобразованији сликар српске ликовне уметности.

  persida.jpgУ Шиду је завршио основну школу, а у Земуну Реалну Гимназију. Иако је Савин отац имао жељу да његов син јединац постане адвокат. Сава је био одлучан у намери да сликарство постане његов животни позив. Иако је у то време било срамотно и бескорисно школовати се за сликара, Мајка Персида је подржала сина у тој одлуци и убедила оца, тако да Сава уписује и успешно завршава загребачку Вишу школу за умјетност и обрт, где се упознао са радовима Микеланђела, Рубенса, Рембранта и других реномираних сликара. Живи и учи у окружењу младих и напредних уметника који ће касније, као и он, постати признати и цењени ствараоци.

Прву самосталну изложбу приредио је 1918. године у Салону Урлих у Загребу, представљајући пејзаже и пределе из околине тог града, а већ на другој 1920. године, Савина дела су веома позитивно оцењена од стране критичара, а и продао је велики број слика. Добивши и очеву подршку, исте године одлази у Париз, тадашњи центар уметничких збивања, усавршивши композицију, по којој је његово стваралаштво познато. У лето 1921. године, из тако високих европских кругова, враћа се у Загреб, али конзервативна домаћа публика и критика нису прихватиле нови модеран стил. Сава је током наредне четири године живота у Загребу покушавао да промени њихово мишљење, али му то није полазило за руком.

Одлучује да се врати у Париз, али услови под којима је добио визу били су поражавајући за Саву, великог франкофила и уметника. Наиме, у Паризу је имао статус ученика и, самим тим, није имао дозволу за продају слика, а ни неограничен боравак у престоници европске уметности. Након једне групне изложбе у Паризу 1926. год., француска влада откупљује слику Акт која се данас чува у музеју у Монпељеу, а угледни француски часописи пишу о Сави Шумановићу и репродукцију његове слике. Тада настају бројна, данас веома позната, Савина дела, као што је "Пијана лађа".


beracice.jpgОтежани услови рада, лоше критике које су уследиле и други лични догађаји довели су уметника до нервне исцрпљености, па се 1928. вратио у Шид, где је пронашао мир сликајући пределе. Тада су настале прве слике шидских пејзажа, на којима је приметна јединствена светлост и атмосфера завичаја. Успех, који му је подигао пољуљано самопоуздање, остварио је излажући, на Новом универзитету у Београду, слике настале у Паризу.

Позитивно оцене публике и критике вратиле су Саву у омиљени град Париз, где је марљиво сликао и дружио се са људима који су одређивали правце уметности. Међутим, немогућност продужавања визе и проблем који су Французи имали са Савиним словенским презименом, тешким за изговарање, довели су до повратка ранијих проблема са здрављем. Те 1930. године, Сава се са мајком враћа у Шид, опоравља се, те наставља рад устаљеним ритмом. Након очеве смрти 1937. године преузима вођење породичног имања и томе прилази крајње озбиљно и одговорно, као и свему у животу.

Овај период обележиле су и велике припреме за самосталну изложбу у Београду, одржану 1939. године на којој је изложио чак 410 платана. Критика је ова дела одлично примила, што је резултирало повећањем Савине жеље за радом и доказивањем. Највећи део инвентара Галерије и непревазиђеној вредности коју град Шид поседује, сведочи о великом полету који је сликар доживео након успеле изложбе. Његови и данас живи суграђани присећају се да је Сава имао личног кочијаша и да је тако обилазио разна места и сремачке пределе, који су му будили инспирацију.

Кажу да је био особењак, одвише уредан и обучен по последњој моди, да је ретко комуницирао с људима. Верује се да је то био један од начина уметника да сву своју енергију очува и усмери је на слике.

По избијању Другог светског рата, Сава бива кратко време мобилисан у Осјеку, али када се вратио у Шид неуморно наставља са радом. Те 1942., последње године његовог живота и стварања, радио је на свом циклусу великих платна "Берачице". Како је Сава уредно забележио, последња од три слике остала је да се суши на штафелају, тог 28. августа 1942. год., када је заједно са још 150 Срба из Шида ухапшен и одведен у Сремску Митровицу.

Заједно са својим суграђанима, Сава Шумановић је стрељан и сахрањен у једној од масовних гробница. На овако трагичан начин, окончан је живот једног од најзначајнијих великана српског сликарства. Његова дела су остала да сведоче о великом таленту, темељном образовању и стрпљивом раду, сачувана и тамо где би сам уметник највише желео, у завичајном Шиду.