Menu
RSS
A+ A A-

СТЕПЕНИЦЕ ДО ВЕЧНОСТИ

  • Аутор Бранимирка Јерковић

ЖИВОТ И ДЕЛО САВЕ ШУМАНОВИЋА

ЗАШТО ТРЕБА ДА БУДЕМО ПОНОСНИ НА НАШЕГ НАЈПОЗНАТИЈЕГ СУГРАЂАНИНА (2)

Ово је наставак приче о великом српском сликару Сави Шумановићу, човеку и уметнику који је успео да дотакне звезде и са својим делима нашао своје место у незаборав и вечности

 


privina_glava.jpg

Најобразованији сликар српске ликовне уметности 20. века Сава Шумановић, већ више од шездесет година није са нама, али овде је реч само о његовом физичком одсуству. Дела, која је оставио иза себе, сведоче о непролазности једне идеје, непревазиђености талента и безброју сати, дана и година проведених у стварању.

Старији мештани нашег града и данас живе са будним сећањем на Саву Шумановића. Њихове приче говоре о данима када је Сава боравио у завичајном Шиду и у осунчаним сремским пределима проналазио инспирацију. За то доба, сликарство је било несвакидашње и неразумно животно опредељење, нарочито ако потичеш из богате и угледне породице и ако поседујеш велико имање, о којем треба бринути.

Сава, иако је потицао баш из такве породице, определио се за оно што је најбоље знао и што му је донело углед и поштовање, не само у земљи, већ и у европским ликовним круговима. Особеност, која је и данас својствена уметницима, поседовао је и Сава Шумановић. Она се састојала у дугим и осамљеним шетњама, оскудној комуникацији са комшијама и познаницима и свакодневном облачењу по последњој моди. Био је организован и систематичан, човек по којем се, како се у народу каже, могао навијати сати.

Чудно је било и то што се деци обраћао са поштовањем и једнаким поздравом, који би кадгод упутио и одраслима. Било је то време када су деца имала много мање права, него данас, али Сава је, боравећи у Паризу, толико проширио видике да му старосна дискриминација, типична за провинцију, баш ништа није значила. Када би га сретали у пољу, уместо мотике, он је имао свој алат - блок и боје, а када би отпоздрављао чинио би то дубоким наклоном, нетипичним за оно доба и мало место попут Шида.

Ма колико његово понашање било чудно и несвакидашње, треба напоменути да је еуфорија рада, у којој је тада стварао, захтевала огромну концентрацију и енергију. Ту усредсређеност на слике и потпуну посвећеност могао је постићи једино поменутом изолованошћу.

"ПИЈАНА ЛАЂА" НАЦИОНАЛНО БЛАГО

pijana_ladja.jpg
Сава Шумановић нас је задужио многочиме, али првенствено својим делима. Најзначајнији догађај у целокупном његовом стваралаштву, али и српској модерној ликовној уметности, је настанак слике "Пијана лађа" 1927. године. Настала је у Паризу у грчевитом раду за само седам дана и ноћи. Инспирацију за ово експресионистичко дело монументалних димензија (1,9 м x 2,5 м,), пронашао је у Рембоовој истоименој песми, коју је баш тада преводио Растко Петровић и Жерикоовој слици "Сплав медузе". "Пијана лађа" је данас понос збирке Музеја савремене уметности у Београду и чува се као национално благо. Галерија слика "Сава Шумановић" у Шиду поседује три скице за ову слику, а једна од њих је увек део сталне поставке.

Правац којим је Шумановић кренуо 1929. године је нови Реализам, као реакција на све компликованије уметничке изразе. Један део уметника, међу којима је и Сава, упућују на повратак на прави изглед ствари и почињу да сликају сликарским ножем. У том периоду када је установљено да је боја главни чинилац слике настало је и дело "Луксембуршки парк у Паризу".

Сава је био непревазиђени мајстор композиције и бројних других стручних мерила, које је усавршио школујући се у Паризу. И сам је о себи имао веома високо мишљење, потпуно оправдано. Али тешкоће које су за њега уследиле у престоници уметничких збивања, а о којима смо говорили у прошлом броју, довеле су га до нервне исцрпљености, те се 1930. заувек враћа у родни крај. Након опоравка, 1932. Сава се опет потпуно посвећује раду, а у Галерији се данас чувају ова дела, настала у том најзрелијем периоду нашег великог уметника. По повратку у родитељски дом Сави су обезбеђени најбољи могући услови за рад. Његова мајка Персида учинила је све како би њен син несметано сликао. Највећа просторија у кући претворена је у Савин атеље, имао је сав неопходан материјал, па чак и личног кочијаша са којим је обилазио сремачке пределе. За тих десет година стварања у Шиду насликао је око 600 слика.

СУНЦЕ НИГДЕ НЕ СИЈА КАО У СРЕМУ

portret_devojcice.jpg
Две теме, које га окупирају у овом периоду су акт и пејзаж, а оно што доминира у свим тим делима је светлост. Веровао је и често говорио да сунце нигде не сија као у Срему. Радио је у циклусима, као и бројни други мајстори који су тежили јединству стила.

Прве слике које је урадио у Шиду, били су женски актови, које је радио по скицама из Париза, јер у Шиду пар година није могао пронаћи модел. Цео циклус "Шиђанки", како их је сам назвао, броји око 60 слика, а у Галерији се чува 37. Већина ових слика је великог формата, свима је тема наго женско тело у покрету, а од 1935. модел је на свима исти, Словенка Ема која је радила у једној кафани у Шиду.

Пејзажи окупани сунцем, свеприсутни су током целог шидског периода Савиног стварања. Мртве природе, дечији портрети само су још неки циклуси, настали у склопу припрема за велику самосталну изложбу одржану на Новом Универзитету у Београду 1939. године. Деца коју је тада сликао, а данас баке и деде, сећају се да је једном дошао у школу и замолио учитељицу да му дозволи да изабере неколико ђака, који би му позирали за слику. Након рада, свима си то платио, а они би зарађеним новцем куповали бомбоне, које нису баш често добијали. Сеоски радови и идиле, који су честе теме његових слика представљени су и на његовим последњим сликама кроз три монументална платна Берачице из 1942. године. Ту су приметне крупне женске фигуре, које одишу снагом, другачије у односу на све које је до тада сликао.

На крају живота, овим циклусом који је остао недоречен, бар је стигао да покаже шта оне за њега представљају. Последња слика у том низу остала је да се суши на штафелају 28. августа 1942. када је Сава Шумановић одведен из свог дома, заувек. Сава Шумановић је био један од 150 Срба из Шида које су власти Независне Државе Хрватске, у чијем саставу је тада био и Шид, сматрале за непожељне. Заједно са својим суграђанима, Сава је стрељан и сахрањен у једној од масовних гробница.