Разговор са непознатим као да је трајао вечно - треба издржати дубоку бразду на челу

nedeljko_terzicЗа неким сазнањима сам и сам трагао, нешто је стизало спонтано и неочекивано, бивало драгоцено, нагомилавало се некад чешће, некад ређе и када се толико нагомилало да је претило како ће прснути као зрела диња, одједном је излетело само, као птица из крлетке.

После првих стихова које сам забележио на маргинама часописа "Одјек" је тада излазио као угледна периодика у Сарајеву, нисам ни слутио да ћу временом написати књигу и да ће ме једна тако толико много, дословце окупирати, да ћу о њој размишљати још три године. Забележио сам: "Треба издржати дубоку бразду на челу".

Размишљао сам о младости која је остала заувек ту, на бојишту Сремског фронта, а размишљао сам и о оној младости која је стигла у 16. дивизији чак до Марибора. Овде се знало да је са друге стране непријатељ, да тамо немамо свога, него само туђина. А 11. маја 1980. забележио сам и ове речи: слова у снегу, ветар и писма, ветар у костима. "О чему су размишљали ти млади људи док су у рововима бдели даноноћно.

Мислио сам да сам сазнао о чему бих можда ја размишљао па сам и то преточио у стихове, потписане истим датумом: Нека будем гнездо за ласте / пољана за јурњаву деце / грудва земље / на коју ће падати поленов прах / нека будем обала / бићу онда и вода / и земља. Иза свега тога чинило ми се - разговор са непознатим као да је трајао вечно. Тај млади непознати лик све више ми се сам разјашњавао, све више ми је постајао знан.

Потпуно несвесно везан за прве стихове, тек сам сада уочио њихову повезаност, са временом настанка, а то беше месец дана након 12. априла те 1980. забележио сам могући наслов свега што желим да напишем и беше то - од тада почиње мај. Признао сам у себи стихове: Било је потребно / да ми ноћ прође кроз груди / остави на плућима / капљице росе... Уписао сам испод њих датум: 3. новембар 1980. године. Низали су се стихови све до 16. јануара 1982. године. Све и некако баш у оним временским приликама, данима и ноћима који су обележавали пробој. Дуго би гледао у ратне мапе, тумачио самом себи линије фронта које су мени биле стране, далеке и нејасне. Али ја сам их имао пред собом, а они младићи који су били у рововима на свим тим линијама фронта, верујем да нису ни знали за њих. чинило се да су једино имали на уму да морају ићи пред собом, да повратку нема смерова.

Како се јавити породици? Послати голуба писмоношу, било какву птицу гласоношу. То није било могуће. Ратни звуци су растерали све што је могло летети небом. Написати писмо на сувој, прашњавој земљи, или кад киша падне на масној црници, а можда и у снегу? Заиста би писмо отишло чим би се време променило. Отишло би никуд у неповрат. Зато су биле драгоцене све речи са старцима и старицама, сва њихова бригом распета лица, јер и њихова деца су некуд отишла. Можда, баш исто тако, и они не могу да се јаве. Дани и ноћи у рововима, на линијама које су померане веома уочљиво, пролазили су у тихим разговорима и дубоким размишљањима, пролазили су са празнинама унаоколо насталим на местима оних који су постали део равнице. Јер: кад угледаш јаблан у даљини /мислиш/отац бди/кад видиш да се липа повија/мислиш/то мајка долази/са рукама/препуним топлине.

И само је то недостајало помешано са страхом шта ће се десити већ сутра. На једној од хартија нашао сам забележено: "У заједничкој гробници на фронту сахрањено је 2.646 бораца". На комаду хартије, одмах иза, написао сам: Опрости сад у најдубљој тишини /гину у мени/неки људи/нестају лица/као руком однешена/са замагљеног прозора. Датум: 14. новембар 1980. године. а шта ли беше 14. новембар 1944? Знало се шта је било забележено 20. октобра 1944. у Београду. Историја је окренула своје листове 6. децембра 1944. у Шиду, а 12. април 1945. забележен је у светским историјским аналима. Али, шта се догађало баш тог дана, 14. новембра 1944. године? Неком је то био судбоносни, судњи дан, неком ко је дан пре тога само ветром могао негде далеко да упути своје речи, можда срочене у опроштајно писмо. Стихови 6. децембру од непознатог, чије је име међу многим исписаним на ниским бедемима фронта од опеке, а да нико до данас не зна да су његови: Брдо од којег Сунце/силази у наше двориште/назовите Сремским пролећем/нек ветар донесе непослата писма.

Књига песама "Ветар и писма" објављена је 12. априла 1982. године. Цртеж на корицама урадила је Гордана Ринчић, а ученици Основне школе "Сремски фронт" Ђорђе Мостарлић, Драган Јаш, Дарко Жебић и Зоран Прокоп, илустровали су је својим цртежима. Било је речи и како је она режимска. Али, има ли жива човека, а да не живи или не припада актуелном животно-политичком режиму? Све зависи од погледа на живот, а посебно на историјску прошлост.

А 6. децембра 1982. године, добила је "Децембарску награду општине Шид". Признање се састојало од плакете и, данас веома драгоцене књиге, аутора Симе Томовића "Шид" монографија објављена 1973. године.