Menu
RSS
A+ A A-

УЗ ЈЕДНО ПОСТХУМНО ПРИЗНАЊЕ

Обележавање 200. годишњице рођења Филипа Вишњића јесте одржано 1965. године и за организацију овог значајног датума заслужни су пре свега просветни радници Радоица Крунић, Арса Милатовић, Велимир Николић...

 

После су се тражиле неке нове форме око одржавања меморијала и до зиме 1970. године и није било неких помака, те је омладинско руководство, а пре свих Милинко Копрић изнедрило нови вид меморијалних сусрета уз учешће културно-просветних друштава.

Тако се те године у гротлу збивања нашао и познати гуслар из Гргетега Јефта Лончаревић. Мењале су се физиономије меморијалних свечаности, али Меморијал, некада се и другачије звао, имао је своје актере. Милинко-Мићко Копрић био је окосница догађања. Због свог ентузијазма Копрић је пребачен у Шид где се интензивније укључио у рад Дома младих и тамбурашког оркестра у којем су наступили бројни чланови као и солисти.

Уз подршку Радио Београда и листа "Пољопривредник" организује незаборавну акцију "Зима на селу". Копрић је био изврстан организатор, прави народни човек, човек свога времена у којем је требало подићи порушене сводове аматеризма. После завршне приредбе "Зима на селу" у хали спортова у Шиду, напустио је ову гламурозну представу дубоко увређен непримереним гестом једног од општинских челника.

Тада сам га први пут видео утученог. Била је касна зимска ноћ, а лепи Бора нам је носталгично на Чубури свирао ону "Еј кад сам пошао' у лов на јелене..." Мићко се након тога покупио и сам пешице отишао те ноћи за Вишњићево. Радио је он и после овог догађај, али то ми је остало у сећању и мислим да га је то чак и потресло и да је већ тада у њему сазревала одлука да напусти Шид и надмене председнике и да даље ствара тамо међу својим Грчанцима, чијем свету је све до своје смрти припадао.

Због тога а и због свега другог, много лепог и креативног у том човеку, треба бити реалан и рећи да није било Милинка Копрића и његових сарадника не би било ни Меморијала Филипа Вишњића или Вишњићевих сусрета, који су му се на мали људски начин одужили за оно што је радио и урадио у низу година, које су га афирмисале и које су га одвеле до људског краја и неповрата.