Menu
RSS
A+ A A-

ШИЂАНИН ВАЉЕВСКИ ХЕРОЈ

У ВИХОРУ РАТА И ТО СЕ ДОГАЂА


Првоборац Друге пролетерске бригаде Бошко Турић из Шида, завршио у Ваљеву пољопривредну школу, а из Севојна где је био наставник ниже пољопривредне школе, отишао у партизански неповрат као борац овог краја


cvetanka-bosko

Вукосава Тубић из Шида родила је 14. јануара 1923. године сина Бошка. Пре њега, она и њен супруг Никола имали су девојчицу Цветанку, а после још два сина Милорада и Гојка. О деци је највише бринула мајка Вукица, родом из шидске породице Крсмановић, јер је отац - банкарски чиновник - радио и пре и после подне у Шидској штедионици. Деца су одгајана у патријархалном, православном духу, прилично строго, што је дало позитивне резултате приликом стицања знања у школи - сви су били одлични ђаци.

Бошко је завршио основну и грађевинску школу у Шиду, а затим се уписао у Средњу пољопривредну школу у Ваљеву. Био је најмлађи у својој генерацији, али је и ту постизао врло добре резултате у учењу. Намеравао је кад дипломира да се упише на Пољопривредни или Шумарски факултет, али како је завршио трогодишњу средњу стручну школу, а не гимназију, морао је годину да проведе на практичном раду, па је био наставник у Нижој пољопривредној школи, у Севојну 1940/1941. школске године.

- Мој брат је причао својој браћи да је цела школа у Ваљеву била организована и припремана како да се ђаци поставе у случају рата, а главни организатор тога бејаше Жикица Јовановић Шпанац, сећа се Цветанка Тубић, Бошкова старија сестра, која стојички носи својих 88 лета. Почетком 1941. Бошко је дошао на зимски распуст у Шид, донео своју диплому и матурску фотографију, сашио своје прво свечано одело и просто блистао на Светосавској беседи, коју је приредило Српско певачко друштво "Јавор гусле". Сјајно се провео, али већ 29. јануара, одлази на своју радну дужност у Севојну.

Априла те године Немачки рајх је напао Краљевину Југославију без објаве рата, а Шид је потпао под тзв. НДХ, па је свака комуникација са Србијом била прекинута. Тако је престала и писмена веза Бошка с породицом и од тад његови најближи ништа нису знали о њему. Кад је завршен Други светски рат породица Тубић је на све могуће начине покушавала да сазна нешто о судбини свог члана - Бошка. Тражили су га преко Црвеног крста, путем радија и многих личности, које би евентуално могле да пруже неко сазнање о судбини члана њихове фамилије. Али, све је било узалуд.

Књига решава загонетку

- Онда је штампана књига о Другој пролетерској бригади у три тома. Тад је цео случај почео да се разрешава. Породица из књиге сазнаје да је 11. новембра 1941. године Миодраг Миловановић Луне, одвео у партизане групу интелектуалаца, међу којима су били: Бошко Тубић, Милисав Топаловић, Љуба Мијатовић, Милорад Петровић и други. Ове податке дао је у свом дневнику Љубодраг Ђурић. Бошко је био борац Друге пролетерске бригаде, 4. ужичког батаљона, 1. ужичке чете. Сазнајемо затим да је на списку бораца Друге пролетерске бригаде, приликом њеног формирања 1. марта 1942. године у Чајничу и Бошково име и презиме, година рођења, али место рођења - Ваљево, уместо Шид. Ето, ти погрешни подаци о месту рођења највероватније су били разлог због којег раније нисмо могли ништа сазнати о нашем Бошку, казује сестра Цветанка и наставља:
- И, онда 7. октобра 1978. године у "Политици" је позвана родбина погинулих борца на Гату и Живљу 1942. године да присуствује манифестацији поводом постављања споменика изгинулим борцима Прве и Друге пролетерске бригаде 12. јула 1942. године.

  Тубић Бошко,ШидОд породице Тубић том догађају присуствовали су мајка погинулог Бошка, Вукица, брат Милорад и сестра Цветанка. Преживели борци и родбина погинулих кренули су аутобусима из Београда пут Гацког, а вођа пута беше Миливој Радовановић Фарбин, који је за време рата био комесар Бошкове бригаде. У Гацком је гостима приређен свечани дочек, а велика поворка је затим кренула према спомен-гробљу, које се налази недалеко од града на малој узвишици. У центру спомен-гробља је заједничка гробница, где су сахрањени сви погинули борци, са натписом: "Борцима И и ИИ пролетерске бригаде, погинулим на Гату 11. јуна 1942. године". Испред гробнице у три полукруга налазе се мермерне беле плоче на којима су клесана имена младих људи што дадоше животе за слободу.

- Свечаност је почела говором генерала Миливоја Антонијевића, који је описао ратни пут и епопеју Друге пролетерске бригаде и набројао имена свих погинулих бораца на Гату. Нико у том моменту није могао да задржи сузе, а на сваку мермерну плочу родбина је поставила цвеће - сећа се тог догађаја Цветанка.

Из књиге о Другој пролетерској бригади сазнајемо и детаље о Бошку Тубићу. На пример, Петар Вишњић у чланку "Прославе у Ковиљачи" на дан трогодишњице оснивања Друге пролетерске, сећа се Шиђанина и Сремца Бошка. Стана Лековић, болничарка, указала му је прву помоћ, кад је био рањен на Гату, али у даљој борби заувек је тамо остао. Тако се сад знају многе појединости о Бошку Тубићу, Шиђанину, ваљевском хероју, за којег годинама нико није знао ни где је погинуо ни где је сахрањен.

После свега, штампана је књига "Гат, Живањ 1942" посвећена Палим борцима, чији ликови зраче неустрашивошћу и спремношћу да за остварење циљева и за слободу дају све, па и оно највредније - живот. Један из низа незаборавних, који падоше на ратиштима широм бивше нам заједничке државе јесте и Бошко Тубић, првоборац 4. батаљона Друге пролетерске бригаде. И генерал Никола Љубичић командант и Миливоје Радовановић комесар, били су тој славној ударној пролетерској бригади.