Menu
RSS

Шидски портал™је интернет портал града Шида и општине, намењен је шиђанима (онима који су то некада били или који се тако осећају), користи за прикупљање и размену информација, текстова и догађаја на локално-глобалној мрежи „Интернету“, служи на корист шиђанима као својеврсна архива.

A+ A A-

Сава Шумановић

Сава Шумановић 1896-1942

Рођен је пред сам крај деветнаестог века 22.јануара 1896. године у Винковцима, где је његов отац, шумарски инжењер добио посао. Породица Шумановић се није дуго задрзавала у Винковцима; када је Сава напунио четири године вратили су се у Шид. Отац, Милутин, се посветио вођењу великог имања, а мајка, Персида (Тубић), је отворила прву уговорну пошту у граду. И по оцу и по мајци Сава је припадао угледним граданским породицама. У Шиду Сава завршава основну школу.

Сава Шумановић - ШидШколске 1906 / 07. са свега десет година напушта родитеијски дом и одлази у Земун, где је примљен у реалну гимназију. У току гимназијског школовања почиње да се интересује за уметност. Много чита, одлази у биоскоп, а често посећује и изложбе које су организоване у престоници, од које га дели само река. Редовно пише родитељима. 1911. уписује се на сликарски курс свог гимназијског професора Исидора Јунга, али драгоцене савете о сликању Сава добија од свог старијег пријатеља Славка Воркапића који је већ полазник Уметничко - занатске сколе. На курсу се упознаје са сликарством француских импресиониста, Ван Гога и Сезана, а прва сазнања добија и о сецесији и Ходлеру. Усавршава немачки језик у Грацу где проводи лето. По завршетку гимназије Сава се враћа у Шид, на летњи распуст. Треба да саопсти родитељима своју одлуку о даљем образовању и избору занимања. Категорично се противи очевој жељи да постане адвокат, Сава снажно жели да постане сликар.

1914. убрзо по избијању Првог светског рата, Сава одлази у Загребу, где се уписао на Привремену вишу школу за умјетност и обрт. Он је у класи код професора Отона Ивековица, али већ следеће године прелази код угледног професора Менци Клемент - Црнчића. Савладава цртачке технике и упознаје се са поступцима Микеланђела, Дирера, Рембранта и Рубенса; али и сам истражује и учи се на делима Манеа, Монеа и Сезана. Живи и учи у окружењу младих напредних уметника који ће, као И он, касније постати цењени и признати ствараоци. Склапа искрено пријатељство с Антонијом Кошчевић, која је тада стицала вајарска знања, а која је оставила драгоцене податке о Сави. Дружи се с Ђуром Тиљком, Марјаном Трепсеом, Јозом Туркаљом, а снажно пријатељство га везује и за рано преминулог Милана Штајнера. 1917. представиоје четири слике на петој изложби Пролећног салона. 1918. завршило се Савино образовање у Загребу. У сведоцанству о завршеном школовању забележене су најбоље оцене и квалификације. Интензивно ради, тада настаје и први Савин сликарски циклус инспирисан Старим и Новим заветом, као израз не придржавања канона и промишљања вечних тема борбе добра и зла, суочавањем с првим грехом и њ еговим последицама... На првој самосталној излозби у Салону Улрих у Загребу представио је пределе и пејсаже из околине Загреба. Иако је добро познавао импресионистички поступак сликања никада се њиме до краја и у потпуности није користио.

Врло спретно је користио ефекте бојених прозирних сенки, лазурни намаз, не разлажући форму већ напротив истичући је, Сава је инсистирао на атмосфери.

Неколико наредних година поред сликарства Сава се бавио и илустрацијом, графиком и сценографијом. Ради илустрације за књижевну ревију "Јуриш" коју је уређивао његов пријатељ Антун -Бранко Симић.1920. излозио је своја платна на другој самосталној изложби у Музеју за умјетност и обрт. Стилски се прикључује сецесији и симболизму, који су карактеристични за уметничка кретања у Хрватској али не и Србији. Изложба је прошла запажено и с добрим критикама. У јесен исте године отиснуо се у свет, као познавалац француске културе и франкофил отишао је у Париз и изнајмио студио на Монпарнасу. Сада се налазио у центру европских уметничких збивања, нови хоризонти су се отворили. У Паризу је овог првог пута боравио свега наколико месеци, несумњиво драгоцених за Саву. Уписао се на курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андре Лота, и био његов најбоији ученик. Савин учитељ је припадао струји аналитицког кубизма и имао изузетан утицај на младог сликара. Убрзо, спријатељио се са Растком Петровићем и нашао у окрузењу напредних и авангардних ствараоца двадесетог века.Заједнички именитељ им је био Монпарнас, састајали су се у кафанама и клубовима, били су ту Серен,Модиљани, Папзоф, Закоб, Фузита и покаткад Пикасо, Кокто, Фера, Редиге... Када се вратио у Загреб дане је проводио у кући своје пријатељице Антоније Кошчевић. Понесен француским искуством, крећући се од експресионизма, преко конструктивизна и посткубизма па залазећи у неокласицизам, у октобру Сава је организовао изложбу у Уметничком павиљону. Део прогресивне критике је излозбу оценио као знацајан и вредан догадај, али конзервативнијим критичарима нису прихватили Савина "сувише модерна" дела.

Следећих година борави у Загребу где несмањеним интензитетом слика. Из протеста према јавности која није прихватила његове слике потписује се француском транскрипцијом. Министарство просвете одбија његову апликацију за место ликовног педагога у Уметничкој школи у Београду.Учествује на Петој југословенској уметничкој изложби са које је Министарство откупило његове композиције "Берба" и "Крај с мостом". Прихвата посао библиотекара у Музеју за умјетност и обрт, ту је Сава био у прилици да чита и анализира дела великих мајстора. Своје познавање француског одрзава читањем дела француских писаца на изворном језику, и свакодневном конверзацијом на француском са Антонијом Косчевић. 1924. Сава је написао "Сликар о сликарству" и "Засто волим Пусеново сликарство", дела непроцењивог значаја за разумевање његове уметности. 1925. године Сава поново одлази у Париз, али његов боравак је отежан административним перипетијама француских власти, боравишну дозволу је принуђен да продужава сваких шест месеци и то са статусом ученика. Због тога се поново уписује код Лота на курс, али забрана продаје слика Сави је у највећој мери отежавала боравак у Паризу. Како сам Сава пише у свом каталогу за изложбу на Новом универзитету 1939. у Београду, време је посвећивао изучавању Фрагонаровог сликарства, употпуњавао знања о Сезану и Реноару и дивио се Матису. Настаје неколико актова под утицајем Матиса. Спрема платна за Јесењи салон. Следеце године Француска влада је са истог салона откупила један Савин акт.

1927. Сава је насликао "Доручак на трави" који се нашао репродукован у угледном француском чесопису који се бавио уметношћу, заједно с делима Матиса и Дерена, уз одличне критике. Добио је поруџбину да заједно с другим уметницима ослика култну кафану "Куполу", Сава је урадио четири слике на једном од стубова. У напрегнутом и грчевитом раду за седам дана и ноћи уз вештачко осветљење Сава је насликао "Пијану лађу" и изложио је у Салону независних. У то време Растко Петровић је радио на преводу истоимене Рембоове песме, и своме пријатељу их рецитовао. Уз то Жерикоов "Сплав Медуза" је послужио као непосредна инспирација. Критикаје остала подељена а Сава исцрпљен радом и не проспаваним ноћима је био сувисе погођен оним које је нису позитивно оцениле. Данас "Пијана лађа" улази у ред највиших домета нашег сликарства, и сматра се да је антиципирала другу фазу неореалистицког покрета у Србији.

Отежани услови рада, лоше критике и низ других личних догађаја довели су да се Сава осети нервно исцрпљеним и 1928. за кратко време вратио се у Шид, где је потражио мир сликајући пределе. Настају "Сремске крајине", низ пејсажа на којима бележи јединствену светлост и атмосферу завичаја. На овој теми ће интензивно радити по коначном повратку у завичај '30. године. Ни за тренутак болест није сметала његовом стваралаштву. Приредио је самосталну излозбу у Београду, коју су критицари одлицно оценили. Новац од продаје слика омогућио му је да поново, по поледњи пут оде у Париз. 1929. интензивно ради у преуређеном атељеу на Монпамасу, тада настаје неколико изванредних дела "Пар на клупи", "Луксенбуршки парк" а врхунац достиже на сликама актова чувене париске музе с Монпарнаса-Кики, "Црвени ћилим", и париских предела "Мост на Сени". Платна су отезала под наносом боје. Наговестава се поетски реализам којем ће се касније потпуно посветити, а осетан је и умерени колористички експресионизам.

1930. французи имају проблем са Савиним словенским презименом, тешким за изговарање, Савин боравак у Паризу отежава и немогућност продужавања визе, све то утиче на његово већ нарушено здравље. Сава се са мајком 30. марта враћа у Шид. Неко време проводи у Београду у Вождовачком санаторијуму где настају изванредни акварели и скице за уља Вождовачких падина. Спријатељио се са др. Војом Атновљевићем којем је поклонио неколико слика. Повратак у Сид компензује свакодневним, вредним и у устаљеном ритму радом на сликама. Настају "Шидски сокаци" и актови. Његово стваралаштво се креће од поетског реализма до умереног експресионизма.Сам свој стил назива "како знам и умем" углавном га прилагођавајћи мотиву. Крстари по периферији И налази препознатљиве пејсаже који ће му послужити као мотиви. У наредним годинама нестаје циклус "Пролеће у Шидским баштама" и "Пролеће у долини св.Петке", као и серија актова. 1935. започиње циклус великих платана "Шидијанке" којима је предходило много истразивања и теоријског рада. Радиће на њима наредне три године. На "Шидијанкама" се чита сва еклектичност Савиног образовања и смелост оствареног уметника да цитира сопствене узоре: Манеа, Енгра, Ватоа, или атмосферу Фирентинаца или Кирика. Чак их је могуће читати и у постмодернистичком кључу. По смрти оца преузима бригу о имању, али не занемарује сликарство и учи енглески језик. 1939. године посетиоје велику изложбу Француског сликарства деветнаестог века која је одржана у Народном музеју. Поново је био у прилици да види платна са којима се сретао у Паризу. Започиње велике и систематске припреме за своју изложбу у Београду. Пише каталог, изузетно значајан за истраживаче Савиног стваралаштва. Изложбу са 400 изложених платана критика је одлично примила. Успех је за Саву имао значајан утицај, повратио је поверење у људе. Започиње циклус дечијих портрета и жанр сцена које није завршио. Враћа се теми бербе грожђа и настају "Берачице". Истом темом се бавио средином двадесетих година. 1941. био је цратач у штабу Радничког батаљона. По избијању Другог светског рата и капитулацији краљевине Југославије повлачи се са осталим војницима до Тузле, где су заробљени.

Ослобођен је у априлу и одмах се враћа у Шид. По повратку и даље слика, али мање него раније. 1942. радио је на свом циклусу великих платана "Берачице". Једна од њих, какоје Сава уредно забележио, завршена је 26. августа 1942. Два дана касније, у сам освит дана, заједно са још сто педесет Срба из Шида Сава је ухапшен и одведен у Сремску Митровицу. Власти Независне Државе Хрватске, које је у Шиду представљао Виктор Томић су ове грађане сматрале за непожељне. Без обзира на контраверзе око последњих Савиних дана, заједно са својим суграданима, Сава је стрељан и сахрањен у једној од масовних гробница."Развојне могућности у њему није могло уништити време, ни болест, а нису престајале ни касније. Тај потенцијал остао је у њему сачуван до краја зивота. Смрт га је затекла у часу када је очито следио неки нови скок у његовој уметности." - Димитрије Башичевић, Сава Шумановиц. Живот И дело, Друго допуњено и проширено издање, Војин Башичевић и Прометеј, Нови Сад 1997.




 

Статистика

Број прегледа чланака
744755