Menu
RSS

Шидски портал™је интернет портал града Шида и општине, намењен је шиђанима (онима који су то некада били или који се тако осећају), користи за прикупљање и размену информација, текстова и догађаја на локално-глобалној мрежи „Интернету“, служи на корист шиђанима као својеврсна архива.

A+ A A-

„Сремци“ против Римског царства

  • Аутор Радован Сремац

Градина на Босуту је један од најзначајнијих археолошких локалитета у Србији. Ово вишеслојно праисторијско насеље се налази у западном Срему, на левој обали Босута, у атару села Вашица код Шида. Насеље има елипсоидни облик, димензија 209 х 40 м. Са јужне стране насеља налази се река Босут, са западне поток Струга. Прокопавањем одбрамбеног рова, највероватније у време раног бронзаног доба, са северне и источне стране, Градина је претворена у мало острво које се могло лако одбранити од напада.

Представа козе и јарца на здели из насеља старијег гвозденог доба на Градини

Градина је први пут забележена као археолошки локалитет 1859. године - „Између селах Батровацах и мале Васце, на обали Босута видит је такођер трагове бедемах, шамацах и разрушених зидинах, и то је мјесто ондашњему пуку познато под именом „Градина“. Судећи по обсегу развалинах и по лиепом положењу мјеста и циеле оне околице, морао је и овдје бити њекоч знаменити град“.

Прва археолошка истраживања локалитета вршена су 1964-1968. године, и потом систематска истраживања 1975-1988. године. Истражен је мали приобални део локалитета. Откривени материјал је депонован у Галерију слика „Сава Шумановић“ Шид, где је 1997. године отворена ахреолошка поставка „Градина на Босуту“.

Према досадашњим резултатима истраживања, прво насеље на Градини је формирано у време неолита, а његови становници су били носиоци сопотско-ленђелске групе. После овог неолитског насеља Градина је остала ненасељена. Следеће насеље, подигнуто у енеолиту, је било мањег обима у односу на неолитско и налазило се на централном делу Градине. Градина је била насељена током целог периода бронзаног доба. Највеће и најбогатије насеље бронзаног доба припадало је носиоцима винковачке групе.

Насеље на Градини је доживело свој урбанистички и културни врхунац током периода старијег гвозденог доба. Захваљујући изузетно богатом културном слоју из овог периода на Градини, издвојена је посебна група која је по овом локалитету названа Босутска група. У оквиру босутске групе откривене су три развојне фазе: насеље типа Калакача, хоризонт насеља са керамиком Басараби стила, насеље са канелованом керамиком и сивом керамиком „Сремске групе“. Насеље старијег гвозденог доба на Градини је трајало од око 850. до око 250. године п.н.е. Градина је насељавана и током млађег гвозденог доба – Латена, током периода антике и током средњег века.

Босутска културна група је у свом зениту резултирала јаким племенским формацијама у долинама Саве и Босута. Оне могу да се вежу за Бреуке и Амантине. Њихово територијално распростирање у латенском периоду може се одредити само посредно на основу каснијих извора.

Може се претпоставити да се област Амантина простирала западно од Сирмијума, а да су Бреуци живели у долини Саве и Босута, западно и јужно од Амантина. За Бреуке се могу везати велика праисторијска насеља у долини Саве, око ушћа Дрине и Босута. Неки аутори сматрају да је Градина на Босуту била административно и војно седиште Бреука.
Крајем 4. и почетком 3. века п.н.е, са простора северне Паноније, у долину Саве и Дунава се досељавају Келти. Они су са доње Саве и из Подунавља вршили походе на југ, чији је крајњи исход био напад на Делфе 279. године п.н.е. После пораза у Грчкој остатак Келта се вратио у Подунавље, где су образовали Велике и Мале Скордиске.

Историјски извори, са одређеном несигурношћу, стављају прво присуство римске војске у Срему у време Октавијанових илирских ратова од 35-33. године п.н.е. Коначно освајање области на доњој Сави може се везати за Тиберијев рат 13-9. године п.н.е., који Светоније Траквил спомиње као Тиберијеву победу на Бреуцима и Делматима. Иако су детаљи око овог рата непознати, познат је његов исход - панонска племена су покорена, али не и умирена. У наредне две деценије започиње пацификација области Срема, да би до новог сукоба дошло 6. године нове ере.

После Тиберијевог похода, Панонија била релативно умирена. Уживајући своје берићете са једне стране, полако је прихватала романизацију, док је са друге стране јачала своја патриотска осећања. У време када је Тиберије отпочео рат са германским краљем Маробаудом, и за тај поход почео да регрутује панонску омладину, букнуо је устанак у долини Саве и у области далматских племена.

Устанак је изазвао велику забринутост у Риму, јер је устанике, према изворима, чинило око 200 000 пешака и 9 000 коњаника. Неки писци упоређују опасност од продора побуњеника у Италију с оном у време Ханибала. У драматичном говору у Сенату, Август је упозоравао да устаници за десет дана могу стићи до Рима. Велеј Патеркул, савременик догађаја и Тиберијев официр, наводи да је устанак захватио целу Далмацију и Панонију, од Саве до Јадранског мора. Да извори не претерују у броју устаника говори и број легија које су Римљани концентрисали у Панонији – сматра се да је било укупно 11 легија у Илирику које су биле ангажоване на савладавању устаника.

После неуспеле опсаде центара римске управе у Далмацији и Панонији, Салони и Сирмијуму, побуњени Делмати су, под својим вођом Батоном, кренули према Панонији да би се спојили са побуњеним Панонцима. Делматски и панонски Батон су заједно заузели Alma Mons, данашњу Фрушку Гору. Kод данашњег села Лежимира, на обронцима Фрушке Горе, откривен је локалитет Велика Градина, за који је археолог Драган Поповић сматрао да је био Батонов логор.
Борбе у Панонији су потрајале још две године и вођене су променљивим успехом. После заузимања Алма Монса устаници су победили и у бици код Волцејских бара (код данашњих Винковаца).

Временом снага устаника је постепено слабила. То није била организована војска са чврстом командом, већ побуњени народ који је још увек живео на пољима, организован по родовима, и скупљао се под заједничку команду једино док траје рат. Исцрпљени ратом, глађу и болешћу, Панонци су се предали на реци Батинусу. Вођа Панонаца Батон прешао је на римску страну и тако задржао право да влада у племену Бреука. Предаја га је обавезивала на две ствари: прво, да помогне Римљанима у даљем рату против побуњеника, друго да преда таоце као гаранцију своје лојалности. Због тога је био убијен по наређењу делматског вође устаника. Борбе су настављене с Делматима, у планинама између Саве и Јадранског мора.

После угушења устанка започела је сурова и снажна пацификација области Срема.
Снага племена Бреука је разбијена регрутовањем у ауксилије. Организовано је укупно седам јединица из овог племена: I Breucorum Equitata, II Breucorum Equitata, III Breucorum, IV Breucorum, V Breucorum, VI Breucorum, VII Breucorum C.R. Equitata. Свакако да је у долинама Саве, Босута и Дрине остало нешто Бреука. О наставку живота на месту ранијег насеља говоре и налази са босутске Градине, где се континуитет становања прати и кроз период антике.

Племена Амантина и Сирмијенза су организована у civitates peregrinae са средиштем у Сирмијуму. Одређени број припадника племена Амантина и Бреука су одведени у Емону као таоци. Скордисци су, као римски савезници, били поштеђени ове оштре пацификације. Они су се организовали у civitas Scordiscorum, са центром у Акуминкуму (Стари Сланкамен).

По крвавом угушењу далматско-панонског устанка Илирик је подељен на две провинције: Illyricum Superius (Далмацију) и Illyricum Inferius (Панонију). У Панонији су се 14. године налазиле три римске легије, чији је задатак био да граде путеве и мостове.

Већ средином 1. века, када су ослабљена домородачка племена организована у административне заједнице чиме им је ограничена моћ, почела су додељивања поседа ислуженим легионарима у подручју Срема.

До данас је на територији општине Шид откривен већи број локалитета који се могу повезати за пољска добра – ville rustice и латифундије. Мањи број ових вила је био у царском домену док је већина била у приватном поседу и припадала је породицама ислужених ветерана. Због овакве територијалне организације али и близине Сирмијума и Цибала, није било потребе за стварања градских центара на територији данашње општине Шид. У оквиру ових вила налазили су се домородачка и романизована насеља (викуси, пагуси) која су сада била укључена у економију ових имања.

Реконструкција куће из насеља старијег гвозденог доба на Градини (преузето из „Градина на Босуту, насеље старијег гвозденог доба“ аутора П. Медовића и И. Медовић)

Јака заоставштина панонских Бреука није дозволила нестанак насеља на босутској Градини. У ближој околини је пронађено доста трагова из античког доба и средњег века. У одбрамбеном рову насеља пронађено је мало средњевековно село са гробљем из периода 16-18. века. Ово насеље се може везати за данашњу Вашицу, која је први пут забележена 1430. године, а која се налазила на простору Градине све до око 1715. године.

 

Радован Сремац, археолог кустос

 

Статистика

Број прегледа чланака
744547