Menu
RSS

Шидски портал™је интернет портал града Шида и општине, намењен је шиђанима (онима који су то некада били или који се тако осећају), користи за прикупљање и размену информација, текстова и догађаја на локално-глобалној мрежи „Интернету“, служи на корист шиђанима као својеврсна архива.

A+ A A-

Козјакова апотека

  • Аутор Радован Сремац
  • Категорија: Шид

Сада већ давне 1850. године апотекар Аугуст I Козјак (Josephus Augustus Koziak) отворио је прву шидску апотеку. Иако на самом почетку његов посао није ишао најбоље, брзо је постао један од јачих сремских апотекара. Захваљујући квалитетном и поштеном пословању, али и стицању великог капитала, Козјакови су постали део највишег друштвеног слоја.

Козјакова апотека,Шид

Родоначелник породице Козјак у Шиду је већ поменути Аугуст I. Рођен је 1816. године у Сремским Карловцима, од оца Андрије, учитеља, и мајке Магдалене рођ. Милер (Müller). Аугуст I је дипломирао фармацију у Пешти 1838. године. Радио је у апотекама у Букурешту, Руми и Београду. Није познато када се тачно доселио у Шид, али је то морало бити између 1846. и 1850. године. Венчао се у Гибарцу, 1857. године, са Матилдом Шиц из Молдавије (Mathilda Shütz).

Вероватно најбољи показатељ финансијског стања породице јесте тестамент Аугуста I из 1892. године. Тестаментом је поделио преко 20.000 форинти својој деци. Најстарији син Андрија је добио 6800 форинти (од чега један део иде на оснивање апотеке у Руми), кћерка Марија је приликом удаје добила мираз од 4000 форинти у готовом и спрему у вредности од 500 форинти па јој тестаментом оставља још 1500 форинти, сину Едуарду оставља 5000 форинти, сину Аугусту II оставља 5500 форинти (од чега један део иде на оснивање апотеке у Старој Пазови), док сина Милана именује за главног наследника све покретне и непокретне имовине.

Породица Козјак,Шид

Милан (Emilius Josephus Koziak) је био најмлађи син Аугуста I. Као главни наследник очевог имања остао је у Шиду и наставио очеву апотекарску каријеру. Оженио се 1891. године са шиђанком пореклом из Митровице, Јулком Стефановић (1874-1953), кћерком митровачког трговца Георгија Стефановића и Милице рођене Мауковић. Пошто је остала удовица, Милица се са три малолетне кћерке вратила код родитеља у Шид. Сестре Стефановић су одрасле у веома угледној породици свог деде трговца Петра Мауковића, и стекле одлично образовање у Бечу. Петар Мауковић је био ујак Милутину Шумановићу, Савином оцу.

Јулка Стефановић, иако српкиња, венчала се са Емилом Козјаком у католичкој цркви у Гибарцу. Емил и Јулка су имали четири кћерке и једног сина: Анђелу-Делију удату за лекара др Милета Дејановића, Олгу удату за др Игњата Павласа, Милицу-Емилију удату за магистра фармације Војка Арко, Аугусту-Веру удату за др Симеона Алексића, и Ђоку-Ђуру. Занимљиво да је стари сват на венчању мр Војка Арко и Милице Козјак био др Ђурица Ђорђевић, супруг Христине-Кристе Шумановић, сестре од стрица Саве Шумановића.

Ђока-Ђура Козјак је био велики љубитељ сликарства Саве Шумановића. Посетио је Шумановићеву последњу изложбу одржану у Београду 1939. године. Том приликом је, између осталог, купио и уље на платну „Козјаково гумно“ из 1934. године (данас у власништву Музеја савремене уметности у Београду, инв. број 1417). На овом уметничком делу је приказана данашња улица Огњена Прице, односно некадашњи сокак који је ишао поред старе Козјакове куће. Занимљиво је да се у десном делу слике види велики пласт сена који служио за смештај и чување фрижидера за лекове.

Козјаково гумно слика Саве Шумановића,Шид

Након другог светског рата породици Козјак је одузета апотека и већи део имовине. Ђока-Ђура се са породицом преселио у Загреб где је убрзо и умро 1959. године. Убрзо је зграда апотеке у центру Шида порушена до темеља. На тај начин је успомена и наслеђе генерација шидских апотекара уништена. Једино што још у Шиду подсећа на ове великане фармације јесте њихова стара кућа у Шиду, данас зграда Републичког фонда за здравствено осигурање и ЈКП Вдовода у Шиду. Ову кућу је удовица Јулка Козјак оставила својим унуцима, који, нажалост, никад нису успели ући у посед исте.

Једини циљ приликом рушења старе апотеке било ослобађање простора за нову зграду. Није се водило рачуна ни око чега. Усамљени примери документовања објекта јесу фотографије шидског фотографа Ђоке Карафиловића. Изгледа да су једини прибрани Шиђани у моменту рушења апотеке били радници галерије слика „Сава Шумановић“. Они су преузели већи део сачуваног намештаја и један украсни медаљон који је красио ентеријер апотеке. У тим послератним годинама, када је уништавано све што је предратно и угледно, један део апотекарског наслеђа Козјакових сачували су магистар фармације Андрија Мирковић и Борислава рођена Шумановић. Захваљујући овим супружницима данас баштинимо са, између осталог, дипломама Аугуста I, Милана и Ђуре Козјак.

 

Радован Сремац
(објављено у недељнику „Сремске новине“ бр. 2737 од 14.08.2013)

 

Шидски племенити Миковићи и слободни краљевски град Нови Сад

  • Категорија: Шид

Шездесетих година 18. века вођене су жестоке борбе између православаца и католика око места Великог судије („градоначелника“) града Новог Сада. Године 1758. и потом 1766, 1768, 1776. и 1778. на овај висок положај биран је Давид Рацковић (1712-1793). У поменутим борбама Рацковић је оптужен да мрзи католицизам, због чега је 1768. године сама царица Марија Терезија морала да реагује и тражи да се Рацковић опомене. Када је царска депеша прочитана пред новосадски магистратом, Рацковић је устао и одбранио се, после чега је магистрат одговорио царици да оптужени никад није учинио ништа против католичке вере. Зна се да је Давид Рацковић био "човек способан, књижеван, који говори различне језике" и да је, након што је био један од два делегата на бечком двору који су издејствовали да Нови Сад од шанца постане слободни крааљевски град, био градски сенатор 1748. до 1786. године, али се не зна да је, на велику част Шиду, био и шидски зет.

Оставши удовица после смрти свог првог супруга Михајла Ђурковића, сенатора и народног трибуна, Дионисија племенита Миковић (Шид, 1732 – Нови Сад, 1804) се удала за великог судију Давида Рацковића.

potpis

Шидска племићка породица Миковић потиче из Сомбора. Први пут се у Шиду помиње 1715. године када је забележено да шидски прота Кирил Миковић води школу у Шиду (ово је уједно и најстарији помен школства у Шиду). Миковићи су добили племићки лист и грбовницу 31. маја 1699. године. Племство је проглашено у Бачкој жупанији 1699. године, а у Сремској жупанији 1770. и 1772. године.

Прота кир Кирил Миковић је рођен у Сомбору 1683. године од оца Петра, сомборског земљеделца. Био је ожењен парожанком Круном, са којом је имао синове Гаврила (1710-1759), Јосифа (1728-1779) и Јована (1733), и кћерке Полексију (1722), Марију (1726), Марту (1730-1774) и Дионисију (1732-1804). Гаврил и Јосиф су дуги низ година били шидски протопрезвитери.

Прота Гаврил Миковић је имао сина Григорија племенитог Миковића (Шид, око 1750 – Нови Сад, 1814) и кћерку Јелисавету, удату за новосадског трговца Павла Миросављевића, сина дугогодишњег свештеника Успенске цркве у Новом Саду. Пре него што је 1788. године Григорије продао породичну кућу шидском пароху Михаилу Георгијевићу и одселио се, највероватније, прво у Митровицу а потом у Нови Сад, био је судија на Шидском властелинству. Помиње се као делегат на Темишварском сабору 1790. године. Имао је два брака, а занимљиво је да му је друга супруга била Ана племенита Јовановић, вероватно унука Андрије, брата патријарха Арсенија Јовановића-Шакабенте. Григоријева кћерка је била удата за мајора Јефтимија Рашковића. Занимљиво је да је Јефтимијева сестра, Дафина Рашковић, била удата за капетана Симеона Пишчевића, рођеног шиђанина.

У свом тестаменту Григорије племенити Миковић је написао следеће: „Дух мои вручавам ја безконечному молосердју Божиему, тело же мое Земли, кое у случају ако би или овде, или гди на другом месту погребено било, желим даби после законнаго времене кости мои у гробницу блаженопочивших родителеи моих у Шид пренешени били, на кои погреб мои определавам едну хиладу форинти. За спасение душе мое остављам на Шидску нашег благочестија Церкву едну хиљаду форинти.

На четири нашег благочестија церкве новосадске четири стотине форинти. Парохом шидским у име парусије седамдесет и пет форинти. И парохом такоћер катедралне новосадске церкве седамдесет и пет форинтов. На два новосадска шпитала по 150 ф. дакле три стотине форинти. На Фундацију Новосадскју Сербскју Гимнасиума едну хиљаду форинти. Остављам моему брату Гаври Миковичу вицесолгебирову шест хиљада форинти. Остављам моим сродником Марку и Моисеју Игњатовичу пет хиљада форинти. Моим синовцем у Вуковару и Терпињи Григорију, Арону и Давиду Микович едну хиљаду и пет стотин форинти. Моеи сродници Софији Секулић осам стотина форинти.

Синовици моеи Софији Стефановић и Оролићу осам стотина форинти. Јули рањеници кћери мое две стотине и педесет форинти. Господину Солгабирову Теодору Стоичевичу, коего за егзекутора Тестамента наименују, остављам едну хиљаду форинти...“ Све укупно, Григорије је тестаментом поделио 24.000 форинти. Особа која задржи Григоријеву кући била је дужна да карловачком архиепископу да 6000 форинти од којих би се стипендирала три српска ученика у периоду од десет година.

potpis2

Прота Јосиф Миковић је обављао свештенички позив од 1753-1779. године, с тим да је од 1762. био и шидски прота. Имао је кћерку Ружицу, удату за шиђанина Прокопија Мирковића, и сина Гаврила, шидског судију. Гаврилов син Димитрије пл. Миковић је наследио Григоријеву кућу у Новом Саду, где се вероватно и преселио после 1834. године. Миковићева кућа у Новом Саду је изгорела у току револуционарних година 1848/9. да би коначно, свакако пошто је породица изумрла, продата 1872. године у корист карловачког митрополита.

Миковићима су кумовали племенити Бонгарти из Каменице, племенити Стоичевићи из Нештина, племенити Гвоздановићи из Шида, племенити Житваи из Вуковара, посланик Павел Грчић, шидски Шумановићи итд.

И на крају да се још мало осврнемо на Дионисију племениту Миковић. Године 1775. даровала је храму Светог Оца Николаја у Шиду свештеничке одежде, а 1776. и једно велико црквено звоно. Није имала деце. Умрла је у дубокој старости, а већи део имања је оставила братанцу Григорију пл. Миковићу. Део имања је поделила Храму Светог Николаја, Алмашкој и Успенској цркви у Новом Саду, православној и католичкој болници у Новом Саду, па чак и за „инструмента ватрена“. Сахрањена је поред свог првог супруга Михајла Ђурковића.

Последњи мушки члан ове породице у Шиду је Георгије племенити Миковић (1822-1899), шидски поштар. После његове смрти, његова удовица Јозефина рођена Хирт се одселила из Шида.


Радован Сремац

 

„Сремци“ против Римског царства

  • Аутор Радован Сремац
  • Категорија: Шид

Градина на Босуту је један од најзначајнијих археолошких локалитета у Србији. Ово вишеслојно праисторијско насеље се налази у западном Срему, на левој обали Босута, у атару села Вашица код Шида. Насеље има елипсоидни облик, димензија 209 х 40 м. Са јужне стране насеља налази се река Босут, са западне поток Струга. Прокопавањем одбрамбеног рова, највероватније у време раног бронзаног доба, са северне и источне стране, Градина је претворена у мало острво које се могло лако одбранити од напада.

Представа козе и јарца на здели из насеља старијег гвозденог доба на Градини

Градина је први пут забележена као археолошки локалитет 1859. године - „Између селах Батровацах и мале Васце, на обали Босута видит је такођер трагове бедемах, шамацах и разрушених зидинах, и то је мјесто ондашњему пуку познато под именом „Градина“. Судећи по обсегу развалинах и по лиепом положењу мјеста и циеле оне околице, морао је и овдје бити њекоч знаменити град“.

Прва археолошка истраживања локалитета вршена су 1964-1968. године, и потом систематска истраживања 1975-1988. године. Истражен је мали приобални део локалитета. Откривени материјал је депонован у Галерију слика „Сава Шумановић“ Шид, где је 1997. године отворена ахреолошка поставка „Градина на Босуту“.

Према досадашњим резултатима истраживања, прво насеље на Градини је формирано у време неолита, а његови становници су били носиоци сопотско-ленђелске групе. После овог неолитског насеља Градина је остала ненасељена. Следеће насеље, подигнуто у енеолиту, је било мањег обима у односу на неолитско и налазило се на централном делу Градине. Градина је била насељена током целог периода бронзаног доба. Највеће и најбогатије насеље бронзаног доба припадало је носиоцима винковачке групе.

Насеље на Градини је доживело свој урбанистички и културни врхунац током периода старијег гвозденог доба. Захваљујући изузетно богатом културном слоју из овог периода на Градини, издвојена је посебна група која је по овом локалитету названа Босутска група. У оквиру босутске групе откривене су три развојне фазе: насеље типа Калакача, хоризонт насеља са керамиком Басараби стила, насеље са канелованом керамиком и сивом керамиком „Сремске групе“. Насеље старијег гвозденог доба на Градини је трајало од око 850. до око 250. године п.н.е. Градина је насељавана и током млађег гвозденог доба – Латена, током периода антике и током средњег века.

Босутска културна група је у свом зениту резултирала јаким племенским формацијама у долинама Саве и Босута. Оне могу да се вежу за Бреуке и Амантине. Њихово територијално распростирање у латенском периоду може се одредити само посредно на основу каснијих извора.

Може се претпоставити да се област Амантина простирала западно од Сирмијума, а да су Бреуци живели у долини Саве и Босута, западно и јужно од Амантина. За Бреуке се могу везати велика праисторијска насеља у долини Саве, око ушћа Дрине и Босута. Неки аутори сматрају да је Градина на Босуту била административно и војно седиште Бреука.
Крајем 4. и почетком 3. века п.н.е, са простора северне Паноније, у долину Саве и Дунава се досељавају Келти. Они су са доње Саве и из Подунавља вршили походе на југ, чији је крајњи исход био напад на Делфе 279. године п.н.е. После пораза у Грчкој остатак Келта се вратио у Подунавље, где су образовали Велике и Мале Скордиске.

Историјски извори, са одређеном несигурношћу, стављају прво присуство римске војске у Срему у време Октавијанових илирских ратова од 35-33. године п.н.е. Коначно освајање области на доњој Сави може се везати за Тиберијев рат 13-9. године п.н.е., који Светоније Траквил спомиње као Тиберијеву победу на Бреуцима и Делматима. Иако су детаљи око овог рата непознати, познат је његов исход - панонска племена су покорена, али не и умирена. У наредне две деценије започиње пацификација области Срема, да би до новог сукоба дошло 6. године нове ере.

После Тиберијевог похода, Панонија била релативно умирена. Уживајући своје берићете са једне стране, полако је прихватала романизацију, док је са друге стране јачала своја патриотска осећања. У време када је Тиберије отпочео рат са германским краљем Маробаудом, и за тај поход почео да регрутује панонску омладину, букнуо је устанак у долини Саве и у области далматских племена.

Устанак је изазвао велику забринутост у Риму, јер је устанике, према изворима, чинило око 200 000 пешака и 9 000 коњаника. Неки писци упоређују опасност од продора побуњеника у Италију с оном у време Ханибала. У драматичном говору у Сенату, Август је упозоравао да устаници за десет дана могу стићи до Рима. Велеј Патеркул, савременик догађаја и Тиберијев официр, наводи да је устанак захватио целу Далмацију и Панонију, од Саве до Јадранског мора. Да извори не претерују у броју устаника говори и број легија које су Римљани концентрисали у Панонији – сматра се да је било укупно 11 легија у Илирику које су биле ангажоване на савладавању устаника.

После неуспеле опсаде центара римске управе у Далмацији и Панонији, Салони и Сирмијуму, побуњени Делмати су, под својим вођом Батоном, кренули према Панонији да би се спојили са побуњеним Панонцима. Делматски и панонски Батон су заједно заузели Alma Mons, данашњу Фрушку Гору. Kод данашњег села Лежимира, на обронцима Фрушке Горе, откривен је локалитет Велика Градина, за који је археолог Драган Поповић сматрао да је био Батонов логор.
Борбе у Панонији су потрајале још две године и вођене су променљивим успехом. После заузимања Алма Монса устаници су победили и у бици код Волцејских бара (код данашњих Винковаца).

Временом снага устаника је постепено слабила. То није била организована војска са чврстом командом, већ побуњени народ који је још увек живео на пољима, организован по родовима, и скупљао се под заједничку команду једино док траје рат. Исцрпљени ратом, глађу и болешћу, Панонци су се предали на реци Батинусу. Вођа Панонаца Батон прешао је на римску страну и тако задржао право да влада у племену Бреука. Предаја га је обавезивала на две ствари: прво, да помогне Римљанима у даљем рату против побуњеника, друго да преда таоце као гаранцију своје лојалности. Због тога је био убијен по наређењу делматског вође устаника. Борбе су настављене с Делматима, у планинама између Саве и Јадранског мора.

После угушења устанка започела је сурова и снажна пацификација области Срема.
Снага племена Бреука је разбијена регрутовањем у ауксилије. Организовано је укупно седам јединица из овог племена: I Breucorum Equitata, II Breucorum Equitata, III Breucorum, IV Breucorum, V Breucorum, VI Breucorum, VII Breucorum C.R. Equitata. Свакако да је у долинама Саве, Босута и Дрине остало нешто Бреука. О наставку живота на месту ранијег насеља говоре и налази са босутске Градине, где се континуитет становања прати и кроз период антике.

Племена Амантина и Сирмијенза су организована у civitates peregrinae са средиштем у Сирмијуму. Одређени број припадника племена Амантина и Бреука су одведени у Емону као таоци. Скордисци су, као римски савезници, били поштеђени ове оштре пацификације. Они су се организовали у civitas Scordiscorum, са центром у Акуминкуму (Стари Сланкамен).

По крвавом угушењу далматско-панонског устанка Илирик је подељен на две провинције: Illyricum Superius (Далмацију) и Illyricum Inferius (Панонију). У Панонији су се 14. године налазиле три римске легије, чији је задатак био да граде путеве и мостове.

Већ средином 1. века, када су ослабљена домородачка племена организована у административне заједнице чиме им је ограничена моћ, почела су додељивања поседа ислуженим легионарима у подручју Срема.

До данас је на територији општине Шид откривен већи број локалитета који се могу повезати за пољска добра – ville rustice и латифундије. Мањи број ових вила је био у царском домену док је већина била у приватном поседу и припадала је породицама ислужених ветерана. Због овакве територијалне организације али и близине Сирмијума и Цибала, није било потребе за стварања градских центара на територији данашње општине Шид. У оквиру ових вила налазили су се домородачка и романизована насеља (викуси, пагуси) која су сада била укључена у економију ових имања.

Реконструкција куће из насеља старијег гвозденог доба на Градини (преузето из „Градина на Босуту, насеље старијег гвозденог доба“ аутора П. Медовића и И. Медовић)

Јака заоставштина панонских Бреука није дозволила нестанак насеља на босутској Градини. У ближој околини је пронађено доста трагова из античког доба и средњег века. У одбрамбеном рову насеља пронађено је мало средњевековно село са гробљем из периода 16-18. века. Ово насеље се може везати за данашњу Вашицу, која је први пут забележена 1430. године, а која се налазила на простору Градине све до око 1715. године.

 

Радован Сремац, археолог кустос

 

Госпођице и млада господа у шидском културном лету пре 119 година

  • Категорија: Шид

У складу са својим друштвеним статусом и породичним угледом, шидска омладина је учествовала у разним друштвеним активностима у граду. Као пример тога можемо узети један плакат из последње деценије 19. века којим се најављују две представе Добровољног позоришног друштва српске црквене певачке дружине „Јавор-гусле“ у Шиду.

Гостиона Милана Шалоша,Шид

Представе су одигране у гостиони поседника Милана Шалоша (1860, Шид – 1928, Шид) 15. (27) августа 1893. године са почетком у 8 часова.

Те вечери је одиграно две представе. Прва је била Школски надзорник, шаљива игра са певањем у једном чину од Косте Трифковића а друга Пола вина пола воде, такође шаљива игра са певањем у једном чину од Косте Трифковића.

Милева Цвејић, око 1895.,Шид

У првој представи је глумило шест особа. Лик школског надзорника Поповића играо је др Емил Милан Костић (1865, Старе Шове – 1941, Шид), шидски лекар. Сеоског учитеља Петровића играо је шидски купец (трговац) Душан Максимовић. Учитељеву супругу Кату је глумила госпођица Ана Станићева (1873, Шид – 1906, Шид), кћерка шидског трговца Теодора Станића, а касније супруга грунтовног чиновника Николаја Дивјака. Кћерку учитеља Петровића играла је Милева Мица Цвејићева (1878, Шид – 1954, Загреб), кћерка шидског трговца Чедомира Цвејића а касније супруга Стевана Тубића. Свршеног приправника Станка играо је већ поменути Стеван Тубић (1873, Шид – 1954, Загреб), будући вишедеценијски директор Српске банке у Загребу, иначе ујак академског сликара Саве Шумановића. И на крају, писара Писаревића играо је Јован Живковић (1858, Митровица – 1918, Шид).

Стеван Тубић, око 1895.,Шид

По завршетку прве представе одиграна је друга представа Пола вина пола воде. У овом делу играло је само четири особе и то: удовицу Марију Петровићку играла је Јелена Новаковићева (рођ. 1875), кћерка бележника и краљевског поштара Михаила Новаковића; њену собарицу Софку играла је Олга Стефановић (1876, Митровица – 1969, Ср. Карловци), кћерка митровачког трговца Георгија Стефановића и шидске поседнице Милице рођ. Мауковић; Лазу Поповића је одиграо Јован Шумановић (1873, Шид – 1930, Шид), магистар фармације и поседник, а његовог слугу Јована играо је Ђорђе Анастасијевић (1866, Вилово – 1897, Шид), општински чиновник и син шидског пароха Јоакима.

Олга Стефановић, 1897.,Шид

Мора се напоменути да је улазница за први ред коштала 70 новчића, за други ред 50 новчића а за стајање 40 новчића.

На крају да скренемо пажњу и на чињеницу да се у годинама након ове представе Стеван Тубић оженио са Милевом Цвејић а Милан Костић са Олгом Стефановић. Да ли су на то утицале емоције исказане у току ове топле августовске вечери 1893. године остаће непознато.

Плакат, Шид

(по завршетку писања текста 15. августа 2012. године закључили смо да је текст сасвим случајно писан на дан одржавања представе пре 119 година)

 

Радован Сремац

 

240 година од добијања статуса града

  • Аутор Радован Сремац
  • Категорија: Шид

Пре тачно 240 година, 17. маја 1773. године, царица Марија Терезија доделила је Шиду статус града

Први сигуран помен Шида потиче са једне војне карте из 1702. године. Од тада па све до 1745. године Шид је био у оквиру Војне границе. Те године је потпао под коморску (цивилну) управу. Од тада се, у економском погледу, Шид налазио под Дворском комором а у судско-управном под Сремску жупанију. Сељацима је остављена слобода избора – да остану у Шиду под коморском управом или да пређу у неко место у Војној граници под војну управу. Настала је веома тешка ситуација јер су покренуте миграције које ће трајати наредних петнаест година, све док их аустријска власт није коначно обуставила званичном забраном 1759. године.

Почетак текста шидских привилегија - privilegium nundiale

Иако се посед сељака временом повећавао, у економском погледу становништво Шида се налазило у релативно тешком положају. Према попису из 1752. године највећи број сељака је поседовао 2 јутра земље, док су домови са два или три одрасла мушкарца поседовала 4-10 јутара. Према попису из 1758. године сељачко домаћинство у Шиду у просеку је поседовало 8 јутара ораница и 2,5 косе ливада. Истовремено се повећавао и број занатлија и трговаца – 1752. године их је било 4 а 1775. 25.

Око 1770. године прилике у Шиду су биле доста повољне. Шиђани су одлучили да започну изградњу новог и већег храма Светог оца Николаја, за шта су и добили дозволу од Намесничког већа.

Узимајући у обзир напредак Шида и користи које је Дворска комора могла да има од тога, инспектор Фердинанд Бонгард је поднео захтев да се Шид прогласи коморским градом. Бонгард је известио Комору да се Шид налази на царском друму, да је највећи од свих коморских села у Срему па заслужује статус трговишта и привилегију за слободно одржавање годишњих вашара (privilegium nundiale). На вашарима би сељаци најбоље могли да продају своју робу, што би донело корист (приход) и Комори, јер би њој припадале таксе од вашара и точења пића за време њиховог одржавања. Предложио је да се вашари одржавају три пута годишње – 19. марта на Јосипово, 10. августа на Св. Ловру и 1. новембра на Свисвете.

Како је предлог добио подршку и Вировитичке и Пожешке жупаније, изнет је пред царицу. Маја месеца 1773. године Марија Терезија је потврдила привилегију за Шид - да има статус града и да одржава вашаре. Текст ове привилегије је касније исписан на мермерним плочама које су окачене у општинску зграду. Ове плоче су уништиле усташе у време тзв. НДХ.

После добијања статуса града, почиње нагли успон Шида. Седамдесетих година 18. века коморска управа у Шиду и Беркасову ближила се крају. Становништво ових места је изгледа предосетило шта им се спрема, па је 1775. године покренуло колективну акцију да задрже свој коморски статус. Шид и осталих шест коморских села (у Срему), укључујући и скоро чисто католичке Кукујевце и Гибарац, упутио је молбу карловачком митрополиту молећи га да подржи њихову иницијативу код царице и молбу да се испоштују њихове заслуге у ратовима. Митрополит је топло препоручио ову молбу сељака, али све је било узалуд. У Бечу су већ чврсто одлучили да коморска села у Срему поделе спахијама. Од Шида и Беркасова 1777. године формирано је „Шидско властелинство“ под управом Крижевачке бискупије.


Хронологија првих 200 година Шида:
1702. Шид је уцртан на мапи Војводства Срема
1704. Први помен храма Светог оца Николаја у Шиду
1715. Први помен српске школе у Шиду (школу је тада водио протопрезвитер Кирил Миковић)
1721. Први помен Јевреја у Шиду
1722. У Шиду је пописано 227 породица.
1731. У Шиду је рођен Симеон Пишчевић, генерал-мајор и писац, син шидског капетана.
1733. Шид се помиње као седиште протопрезвитеријата са 113 кућа и 506 становика (273 мушкараца и 233 жена). Црква се помиње као веома стара, грађена од плетера, па је започета градња нове зидане цркве
1740. У 13 кућа у Шиду се појавила куга.
1745. Шид излази из Војне границе и потпада под цивилну управу. У месту, пре изласка из Војне границе, постоји 106 домова.
1746. Први попис Шида под цивилном управом – постоји 88 домаћинстава
1750. У Шиду постоји 237 домова
1755. У Шиду постоји 199 домова. Епископ Партеније је освештао нови храм Светог оца Николаја (саграђена је само лађа без торња).
1766. У Шиду постоји 225 домова.
1773. Шид постаје Коморски град и добија право одржавања годишњих вашара
1775. У Шиду постоји 216 домова. Фидрих фон Таубе помиње Шид и објашњава значење имена: Schid–Schiid–Штит.
1780. Шид има 2185 становника: 2079 православних, 45 католика, 61 непознате вере
1785. Завршен је храм Светог оца Николаја.
1787. Шид има 360 кућа, са 349 породица и 2187 становника
1788. У Шиду су рођени Јаков Грчић, професор и директор Карловачке гимназије; и Филип Недељковић, трговац, власник трговина Philip Nedelkovits & Söhne у Пешти, Бечу и Новом Саду.
1791. У Шиду постоји 329 православних кућа и 1920 православних становника
1798. У Шиду су венчани илочки кнез Лазар Јовановић и шиђанка Јулијана Славуј, родитељи архиепископа Београдског и митрополита српског Петра Јовановића.
1800. У Шиду постоји 380 домова
1803. У Шид се досељава 40 русинских породица (210 особа)
1808. Шид има 2647 становника: 2552 православних, 95 католика, 218 унијата
1814. У Шиду је рођен Павел Грчић, адвокат и саборски посланик.
1822. Шид има 469 породица и 2877 становника.
1833. У Шиду је рођен Георгије-Ђока Симуновић, члан Матице српске, утемељивач Српске књижевне задруге у Београду, један од оснивача Српске банке у Загребу.
1836. Епидемија колере у Шиду.
1842. У Шиду постоји 425 домова (нису урачунате русинске породице)
1848/9. Шид је један од центара народног покрета у Срему. У месту се налази 579 војно способних Срба и 22 војно способна Русина.
1848. На Мајској скупштини присуствују Шиђани: Адам Драгосављевић, Тома Симуновић, Танасије Данчеловић, Игњат Лонгиновић, Петар Панајотовић, Софроније Миковић и Петар Клајић.
1849. Основана је читаоница у Шиду
1850. Аугуст Козјак отвара прву апотеку у Шиду
1851. У Шиду је рођен Миливоје Мауковић, илустратор, оснивач српског стрипа
1852. Вук Стефановић Караџић борави у Шиду
1859. У Шиду је рођен др Драгутин Грчић, краљевски јавни бележник у Шиду, председник Српског црквеног певачког друштва Јавор-гусле, један од оснивача Српске банке у Загребу и оснивач Шидске штедионице.
1860. Шид улази у састав новоформиране Сремске жупаније
1864. Шид има 608 домаћинстава.
1869. У Шиду је рођен Исидор Иса Великановић, преводилац, комедиограф, сатиричар.
1871. Формиран је Шидски срез/котар.
1874. Шид има 3377 становника.
1876. Основано је Српско црквено певачко друштво Јавор-гусле. У Шиду је рођен др Милан Костић, управник казненог завода у Митровици, велики жупан Жупаније Сремске, начелник Министарства правде и потпредседник Самосталне демократске странке.
1875. Шид је добио Краљевски котарски суд.
1877. У Шиду је рођен Витомир Кораћ, политичар, члан Социјалдемократске странке.
1880. Шид има 653 кућа са 3444 становника (2492 православних, 427 гркокатолика, 431 римокатолика, 40 лутерана, 14 калвина, 39 јевреја, 1 иноверац). Основано ловачко друштво у Шиду.
1881. Излази први број часописа „Ђаволан“ издавача Миливоја Мауковића.
1886. У оквиру „нове“ Сремске жупаније формиран је Шидски котар. У Шиду је рођен Исидор Цанкар, писац, историчар уметности, дипломата, публициста и преводилац
1887. Умро је велики шидски добротвор Алекса Ђорђевић.
1888. Шид постаје седиште изборног котара
1890. Шид има 4128 становника (2729 православних, 427 гркокатолика, 431 римокатолика, 40 лутерана, 14 калвина, 39 јевреја, 1 иноверац)
1891-3. Шид добија пругу и свратиште „Чубура“.
1894. У Шиду је рођен Илија Башичевић Босиљ, један од најзначајнијих представника светске маргиналне уметности.
1900. У Шид се са родитељима досељава четворогодишњи Сава Шумановић.

Печат шидског кнеза

 

Радован Сремац, кустос археолог

 

Статистика

Број прегледа чланака
744011