Menu
RSS
A+ A A-

Машиновођа с длетом у руци

  • Аутор Политика

Чамац је као жена, морате га чувати и неговати да би трајао, каже Петар Округић из Моровића, један од ретких који их још прави, и то од храстовине

Моровићки чамац, ШидНедавно је у Моровићу, општина Шид, и то на „плус педесет степени”, на обали реке Босут заложена ватра. И то не једна, већ њих 40, за исто толико котлића у којима се крчкала рибља чорба. На 16. по реду такмичењу „Златни котлић Моровића 2009” победила је екипа чарде „Код Браше” из Бегеча, а за показано кулинарско умеће „одликована” је чамцем, и то храстовим, ручне израде, даром породице Округић која се овим древним занатом бави више од пола века.

Чамац нов, још непоринут, мамио је уздахе присутних рибара који су се окупили на такмичењу у спортском риболову. Чежњиво су га загледали убеђујући нас да је правим риболовцима од свих, дрвени најомиљенији. Најстабилнији је и најтиши, што је посебно важно, јер њиме не растерујете рибу, како је објаснио један од пецароша.


Дакле, дрвени чамац има будућност и у време нових технологија, па ипак, мајстори који их праве све су ређи. Некадашња школа у Апатину за израду пловила, дрвених чамаца, барки и бродова је укинута, па се сада уместо чувеног „апатинца” тражи чамац „моровићанин”, кога је 1956. године, самоук, почео да прави Јаков Округић.

- Отац је био по струци колар. Коња све мање, па су, самим тим престала да се праве и кола. Тако се и он „преквалификовао” и у слободно време почео да прави дрвене чамце али нешто шире и дубље да би били стабилнији. Иначе је радни век провео у овдашњој Шумарији. Једини је као секач са моторном тестером у руци радио све до пензије, јер је то и тежак и ризичан посао због кога су многи остали инвалиди – прича нам Петар Округић.

За њега је очева радионица била играоница. Гледао је како се шта ради, помагао без намере да се и сам лати посла.

Мајстор са три заната

– Завршио сам две средње школе, прво за машиновођу, па како није било посла у струци, а 15 година сам радио као моторни секач, одлучио сам да се преквалификујем за шумарског техничара. Па и ту су опет били проблеми за посао – каже наш саговорник.

И ко зна да ли би и ушао у очеву радионицу, да Јаков није примио поруџбину за чамац, а онда се разболео.

- Посао се морао урадити, дато је обећање, тако да сам засукао рукаве и почео да правим чамац. А када направите први, онда и несвесно почнете да размишљате о следећем... - наводи Петар и тако, ево, већ 16 година са супругом Љиљаном прави храстове чамце и чува древни занат.

Маховина му омогућава да „дише”
- То је умеће као свако друго, за које морате имати знање, али и дар. Прво идете у шуму да бисте одабрали дебло обима око пола метра, које изнутра није шупље. Онда га изрежете на даске дебљине 22 милиметра, па сушите у хладу на промаји 10 до 18 месеци, природним путем да би било како ваља. Супруга ради и више од мене. Она је мајстор за постављање маховине, која иде испод лајсне у поду чамца и омогућава му да „дише”, да се засуши и разбрекне, а да при том вода не може унутра да продре – наводи Петар.

Љиљана у ствари ради све сем машинског дела и закуцавања ексера. А када смо код ексера, од нашег домаћина смо сазнали да их у један чамац од четири метра иде седам врста.

Сваки чамац је уникатан, у зависности од даске која диктира дужину, неки је дужи неки краћи за који центиметар. А како ће изгледати зависи и од тога где ће се њиме пловити, да ли морем, Босутом или Дрином, колико ће се њим глисирати. Назив „моровићанин” је стекао управо по томе што има специфичне мере и угао страница у односу на воду.

И дрво има душу

Од Петра смо сазнали шта је заједничко дрвеном чамцу и жени: да би имао будућност, чамац не сме да се препусти „зубу” времена и ћудима воде. „Он је као жена, ако се негује и чува дуго траје”, каже мајстор.

Док га слушамо како с пуно љубави прича о својим чамцима као живим бићима, сетили смо се Ђепета и његовог Пинокија.

Дрво има душу, ако умете да читате, сваки год ће вам испричати своју причу. Сазнаћете која је година била сушна, да ли је било непогода... Прича остаје, све док дрво траје ма у којем облику - тврди наш саговорник, тужно осматрајући чамац који се на лаганим таласима љуљушка у нашој близини.

- Могао би да траје деценијама, а овако неће ни до идуће године. У току лета, уколико се не вози а у води је, мора и у њему да буде воде, јер у противном пуца услед велике температурне разлике (с доње стране која је у води обично је око 20, а са горње коју греје сунце буде и до 50 степени). За дужи век чамац на крају пловне сезоне треба потопити, да „преспава зимски сан” уроњен у воду довољно дубоко да му ни при најнижем водостају ниједан део не остане на сувом. Тај метод је ефикасан пре свега за храстове чамце – објашњава Петар.

Плове „моровићани” рекама и морима, а њихови творци свој чамац немају. „Нема ко да нам га направи”, каже шаљиво наш домаћин.


Статистика

Број прегледа чланака
3614826

Ко је на мрежи: 22 гостију и нема пријављених чланова