Menu
RSS
A+ A A-

Сликао је да би живео

  • Аутор Вечерње новости


sava-1939Тачно седам деценија је прошло од 3. септембра 1939. и последње самосталне изложбе Саве Шумановића (1896 - 1942), на којој је у просторима Новог универзитета у Београду приказано 410 слика. У четвртак увече се у Шиду, у Галерији која носи име славног српског сликара, отвара реконструкција тог догађаја који је пре седамдесет година привукао велику пажњу јавности, стручњака и новинара.

Шумановићева изложба 1939. била је проглашена догађајем сезоне, а њеним успехом, Сава Шумановић је изашао из подуже, шидске - самоизолације и поново је откривен као уметник.

У Галерији ће бити изложене слике које су биле и на изложби на Новом универзитету, а захваљујући овом смелом и сложеном подухвату публика ће видети око 300 дела великог сликара. Од тога 189 је у поседу Галерије “Сава Шумановић”.

Сам Сава је свој начин сликања назвао “како знам и умем”. Пишући текстове “Сликар о сликарству”, а посебно “Зашто волим Пусеново сликарство” изнео је и своје ставове, убеђења и кредо. Ови текстови сматрају се веома битним у тумачењу његовог дела.
Није тактизирао, нити имао “манире” малограђанске класе којој је по рођењу припадао. Био је директан и то га је скупо коштало...

“Код нас се воли лажна патетика, имитација природе, илустративно сликање, шаренило колорита, јер имамо такве мозгове да волимо оно што је најбезначајније и што нам се чини мистериозно. Ми не осећамо мистерију хармоничног дела, али кад видимо какову илустративну кошмарију или кад видимо пејзаж са зеленом травом (којему би се волови врло веселили да имају мало смисла за сликарство), игра наша пургерска душица од весеља.

Кушао сам да се од свега тога ослободим, и волим тог уметника (Пусена, оп.а.) који је знао да организује своје осећаје, и створио дела тврда, схематична и окамењена, јер је следио ону мисао коју је написао у писму М. де Шантелоу: “Настојаћу из свих снага да задовољим уметност, Вас и себе”.

У сјајној монографији посвећеној Сави Шумановићу, Димитрије Башићевић истиче како је Шумановићева шидска изолација представљала заправо друштвену смрт уметника. “Име овог сликара било је заборављено. Једино је изложба 1939. у Београду била знак да је тај сликар још жив”.
Башићевић истиче да је повратак у живот за Саву Шумановића, у ствари, био повратак његове уметности, “јер изгледа да је тако морало бити - он је своју уметност идентификовао са животом”.

- Живео је за уметност па је своје животне снаге посвећивао искључиво тој уметности. Пауза која га је одвојила од сликарства морала му је пасти тешко, много теже но што је то његовим савременицима могло бити јасно. Не радити значило је не живети, не имати радости боја, значило је живети у очајању, против ког се тај човек тако очајнички борио и бранио - закључује Башићевић.


ДРАМА ЖИВОТА И УМЕТНОСТИ

Својим тако трагичним завршетком и ништа мање трагично проведеним животом Сава Шумановић је, како записује Димитрије Башићевић, личност драматских димензија. Рођен да буде обичан мали човек, тачније типичан малограђанин, он је свој живот испунио тренуцима и садржином чији је карактер управо најмање оно што се, на самом његовом почетку, мислило да ће бити. Ти догађаји и ти садржаји на плану онога што је представљало његову личност стицајем околности развили су две упоредне гране: драму Шумановићевог живота и драму његове уметности.


 

Статистика

Број прегледа чланака
3679702

Ко је на мрежи: 119 гостију и нема пријављених чланова