Menu
RSS
A+ A A-

Обележено 66 година од пробоја Сремског фронта

  • Аутор Глас јавности
  • Категорија: Репортаже

Спомен обележје "Сремски Фронт" у Адашевцима крај ШидаУ Адашевцима код Шида у уторак је, уз војне и државне почасти, обележена 66. годишњица пробоја Сремског фронта, који је означио крај Другог светског рата на територији Србије.

На спомен комплекс "Сремски фронт" венце су, у име Владе Србије и Министарства одбране и Војске Србије, положили заменик премијера и министар унутрашњих послова Ивица Дачић и начелник Генералштаба ВС генерал Милоје Милетић, као и представници СУБНОР-а, родбина и пријатељи бораца и делегације амбасада земаља савезница.

Опширније...

Сликао је да би живео

  • Аутор Вечерње новости
  • Категорија: Репортаже


sava-1939Тачно седам деценија је прошло од 3. септембра 1939. и последње самосталне изложбе Саве Шумановића (1896 - 1942), на којој је у просторима Новог универзитета у Београду приказано 410 слика. У четвртак увече се у Шиду, у Галерији која носи име славног српског сликара, отвара реконструкција тог догађаја који је пре седамдесет година привукао велику пажњу јавности, стручњака и новинара.

Шумановићева изложба 1939. била је проглашена догађајем сезоне, а њеним успехом, Сава Шумановић је изашао из подуже, шидске - самоизолације и поново је откривен као уметник.

У Галерији ће бити изложене слике које су биле и на изложби на Новом универзитету, а захваљујући овом смелом и сложеном подухвату публика ће видети око 300 дела великог сликара. Од тога 189 је у поседу Галерије “Сава Шумановић”.

Опширније...

Адаптација депоа "Илијанума"

  • Аутор РТВ
  • Категорија: Репортаже

Музеј наивне уметности "Илијанум" и археолошка збирка "Градина" биће затворени за посетиоце наредних месец дана. У току је адаптација депоа.

Музеј Илијанум у Шиду

"Илијанум" је основан 1970. године. Наиме, Илија Башичевић Босиљ, познати шидски сликар, један део свог сликарског рада (300 слика) 1971. године предао је општини Шид, са жељом да се оснује простор за излагање његове колекције.

Поред својих слика, даровао је и одређени број слика од других угледних сликара, такозваних наивних сликара, са којима је размењивао дела. У Музеју се налази 317 Илијиних слика, 21 слика од 13 бивших југословенских аутора и 12 слика од 8 аутора из САД, Француске, Холандије, Немачке и Пољске.

Илија Башичевић Босиљ је савременик и школски друг сликара Саве Шумановића.


"Градина" је археолошки локалитет у близини шида, између села Вашице и Батроваца, на левој обали реке Босут.

Најстарији налази припадају четвртом миленијуму пре нове ере. Најзначајнији слој припада гвозденом добу.

Ово налазиште је 1971. године ушло у домаћу и свтску науку, презентујући нову културу гвозденог доба која је добила име Босутска култура.

 

Машиновођа с длетом у руци

  • Аутор Политика
  • Категорија: Репортаже

Чамац је као жена, морате га чувати и неговати да би трајао, каже Петар Округић из Моровића, један од ретких који их још прави, и то од храстовине

Моровићки чамац, ШидНедавно је у Моровићу, општина Шид, и то на „плус педесет степени”, на обали реке Босут заложена ватра. И то не једна, већ њих 40, за исто толико котлића у којима се крчкала рибља чорба. На 16. по реду такмичењу „Златни котлић Моровића 2009” победила је екипа чарде „Код Браше” из Бегеча, а за показано кулинарско умеће „одликована” је чамцем, и то храстовим, ручне израде, даром породице Округић која се овим древним занатом бави више од пола века.

Чамац нов, још непоринут, мамио је уздахе присутних рибара који су се окупили на такмичењу у спортском риболову. Чежњиво су га загледали убеђујући нас да је правим риболовцима од свих, дрвени најомиљенији. Најстабилнији је и најтиши, што је посебно важно, јер њиме не растерујете рибу, како је објаснио један од пецароша.


Дакле, дрвени чамац има будућност и у време нових технологија, па ипак, мајстори који их праве све су ређи. Некадашња школа у Апатину за израду пловила, дрвених чамаца, барки и бродова је укинута, па се сада уместо чувеног „апатинца” тражи чамац „моровићанин”, кога је 1956. године, самоук, почео да прави Јаков Округић.

- Отац је био по струци колар. Коња све мање, па су, самим тим престала да се праве и кола. Тако се и он „преквалификовао” и у слободно време почео да прави дрвене чамце али нешто шире и дубље да би били стабилнији. Иначе је радни век провео у овдашњој Шумарији. Једини је као секач са моторном тестером у руци радио све до пензије, јер је то и тежак и ризичан посао због кога су многи остали инвалиди – прича нам Петар Округић.

За њега је очева радионица била играоница. Гледао је како се шта ради, помагао без намере да се и сам лати посла.

Мајстор са три заната

– Завршио сам две средње школе, прво за машиновођу, па како није било посла у струци, а 15 година сам радио као моторни секач, одлучио сам да се преквалификујем за шумарског техничара. Па и ту су опет били проблеми за посао – каже наш саговорник.

И ко зна да ли би и ушао у очеву радионицу, да Јаков није примио поруџбину за чамац, а онда се разболео.

- Посао се морао урадити, дато је обећање, тако да сам засукао рукаве и почео да правим чамац. А када направите први, онда и несвесно почнете да размишљате о следећем... - наводи Петар и тако, ево, већ 16 година са супругом Љиљаном прави храстове чамце и чува древни занат.

Маховина му омогућава да „дише”
- То је умеће као свако друго, за које морате имати знање, али и дар. Прво идете у шуму да бисте одабрали дебло обима око пола метра, које изнутра није шупље. Онда га изрежете на даске дебљине 22 милиметра, па сушите у хладу на промаји 10 до 18 месеци, природним путем да би било како ваља. Супруга ради и више од мене. Она је мајстор за постављање маховине, која иде испод лајсне у поду чамца и омогућава му да „дише”, да се засуши и разбрекне, а да при том вода не може унутра да продре – наводи Петар.

Љиљана у ствари ради све сем машинског дела и закуцавања ексера. А када смо код ексера, од нашег домаћина смо сазнали да их у један чамац од четири метра иде седам врста.

Сваки чамац је уникатан, у зависности од даске која диктира дужину, неки је дужи неки краћи за који центиметар. А како ће изгледати зависи и од тога где ће се њиме пловити, да ли морем, Босутом или Дрином, колико ће се њим глисирати. Назив „моровићанин” је стекао управо по томе што има специфичне мере и угао страница у односу на воду.

И дрво има душу

Од Петра смо сазнали шта је заједничко дрвеном чамцу и жени: да би имао будућност, чамац не сме да се препусти „зубу” времена и ћудима воде. „Он је као жена, ако се негује и чува дуго траје”, каже мајстор.

Док га слушамо како с пуно љубави прича о својим чамцима као живим бићима, сетили смо се Ђепета и његовог Пинокија.

Дрво има душу, ако умете да читате, сваки год ће вам испричати своју причу. Сазнаћете која је година била сушна, да ли је било непогода... Прича остаје, све док дрво траје ма у којем облику - тврди наш саговорник, тужно осматрајући чамац који се на лаганим таласима љуљушка у нашој близини.

- Могао би да траје деценијама, а овако неће ни до идуће године. У току лета, уколико се не вози а у води је, мора и у њему да буде воде, јер у противном пуца услед велике температурне разлике (с доње стране која је у води обично је око 20, а са горње коју греје сунце буде и до 50 степени). За дужи век чамац на крају пловне сезоне треба потопити, да „преспава зимски сан” уроњен у воду довољно дубоко да му ни при најнижем водостају ниједан део не остане на сувом. Тај метод је ефикасан пре свега за храстове чамце – објашњава Петар.

Плове „моровићани” рекама и морима, а њихови творци свој чамац немају. „Нема ко да нам га направи”, каже шаљиво наш домаћин.


Тајна вечера Саве Шумановића

  • Аутор Политика
  • Категорија: Репортаже

Слутећи страшне догађаје, уметник је своју еухаристију са 12 берачица грожђа сакрио у триптиху који је остао непрочитан више од 60 година


Јула 1942. године Сава Шумановић почео је да слика берачице грожђа на формату 159 са 189 сантиметара. На полеђини слике забележио је: „Почео цртати 30. 7. 42, почео уљем 3. 8. 42, почео финим бојама 5. 8. 42.”Берачице Саве Шумановића, Шид
Током августа насликао је на исту тему још две композиције, једну истог формата, а другу исте висине али ширу. У рано јутро 28. августа дошле су усташе и одвеле га у сремскомитровачку казнионицу са 150 најугледнијих грађана шида. Забринута мајка Персида обратила се поглавнику са молбом да се њен син Сава пусти на слободу, а 15. септембра стигао јој је следећи одговор:

"Увидом у очевидност Уреда 1 у Шиду установљено је да је Шумановић Сава као талац по Вишем редарственом повјереништву осуђен на смрт и стријељан 30. 8. 1942. године. Услијед тога се молби не може удовољити."

Три велике композиције са насловом „Берачице”, последње што је Сава насликао, прошле су слично као и „Шидијанке”, велики циклус великих формата са фигурама купачица, у којима су „овлашћени” мериоци уметничких вредности видели утопијски подухват тражења „идеалног стила”. Три велика формата „Берачица” видели су као могући почетак стварања новог циклуса, прекинутог смрћу.

Пре неколико година запажено је да „Берачице” нису почетак новог утопијског подухвата, већ завршен триптих. – Ове три слике до сада нису сагледаване као целина и нису привлачиле превише пажње оних који су се бавили проучавањем сликарства Саве шумановића – каже историчар уметности Весна Буројевић, директорка Галерије „Сава Шумановић”.

– Истраживачи су налазили да су ове слике настале последње и истицали њихову документарну вредност. Случајно је пре пет година, кад се сређивала стална поставка, откривено да се оне прецизно настављају једна на другу. Од тада их излажемо заједно, симболично на самом излазу, као триптих. Оне већ на први поглед привлаче пажњу својим форматом, великим бројем крупних женских фигура у првом плану, као и неуобичајено светлим колоритом. Тешко је објаснити како раније није запажено да је ово триптих, вероватно је стога што је Сава и раније сликао берачице грожђа. Анализиране су ликовно, на њих су падале примедбе у вези са пропорцијама, колоритом, монументалношћу. Примедбе се могу оправдати само тиме што слике нису виђене као целина, која потпуно мења њихово место у хијерархији вредности.

Да се Савин живот окончао природном смрћу, ова композиција би се данас доживљавала са другим примислима. Али, Сава је страдао у усташкој планској акцији смањивања броја Срба у Срему, заједно са око 2.400 људи. Стрељани су или убијани маљевима на ивици дугачке јаме, а затим многи још живи поливани кречом. Стога овакво уметниково страдање неизбежно опредељује данашње ишчитавање триптиха, Савиног последњег дела. Са свешћу о Савином мученичком крају, све на њему добија другу симболику.

Композицију триптиха држи 12 младих жена, свака са корпом пуном црног грожђа. У средишњој слици између два винограда простире се њива зрелог жита. Како се жито у Срему жање у јулу, а грожђе бере два месеца касније, неизбежна је примисао како је сликар саставио вино и хлеб за своју еухаристију. Сасвим је могуће да је, слутећи страшне догађаје, ову своју „тајну вечеру” са 12 берачица грожђа сакрио у три композиције које ће остати непрочитане више од 60 година и које ће се случајно спојити у целину тек у нашем времену.

Директорка галерије Весна Буројевић радо детаљише у ишчитавању симболике у триптиху, па на уснама берачица види молитву, у њиховој пречистој босотињи везу са земљом, а у њиховој наглашеној физичкој снази веру у победу живота над фашистичким злом.

Статистика

Број прегледа чланака
4799673

Ко је на мрежи: 156 гостију и нема пријављених чланова