Menu
RSS
A+ A A-

Мигранти незадовољни условима живота

  • Аутор Данас

Какви су услови живота у прихватном центру у Адашевцима код Шида

Иако је помоћ Европске уније од 40 милиона евра знатно унапредила систем управљања миграцијама и побољшала квалитет смештаја, хране и здравствене неге, око 5.600 миграната.

Колико је смештено у центрима који су у надлежности Комесаријата за избеглице и миграције, предуго чека да настави пут ка земљама ЕУ и махом је незадовољно условима боравка.

Мигранти у Адашевцима,Шид - Фото: Марјана Стевановић

У месту Адашевци крај Шида, седам километара од хрватске границе, у Центру за прихват избеглица тренутно борави 1.030 људи из Авганистана, Ирака, Пакистана, Сирије, Монголије, па чак и Кубе. У центру, који се састоји из неколико целина, мигранти имају три оброка са ужином и константну здравствену заштиту, а распоређени су, како каже координатор Драган Велимировић, према "приоритету". Породице с малом децом смештене су у тврдим објектима, док су самци и породице са старијом децом у великим шаторима, каже Велимировић. Он истиче да се посебна брига води о трудницама и деци, која су овде најбројнија и за коју се у "дечјем кутку" организују разне едукативне и креативне радионице.

- Деца имају могућност да уче енглески и немачки језик, да упознају свет компјутера, а сада китимо јелку и организујемо новогодишњу представу. Чинимо све да их макар мало извучемо из свакодневнице и учинимо им боравак пријатнијим, каже Велимировић.

С друге стране, мигранти са којима смо разговарали кажу да нису задовољни условима и да предуго чекају на одлазак у ЕУ.

Али Ајдари је из Авганистана и у прихватном центру је са супругом и двоје мале деце. Показује нам ожиљак на лицу од повреде коју су му нанели талибани.

- Имао сам посао у Авганистану, било је донекле нормално, али једног дана дошли су талибани и ухапсили ме. Био сам десет дана у затвору и хтели су да ме убију, прича Ајдари, који је после тога морао са породицом да напусти Авганистан - преко Пакистана, Ирана, Турске, затим Грчке, где је остао осам месеци, јер су затворили границе.

- Не желимо да останемо овде, хоћу да идем било где, у Мађарску, Немачку, није важно, само желим нормалан живот, каже Ајдари.

Један број "самаца", међу којима има и малолетних дечака од 15 до 17 година, смештен је у великом шатору. Обучени у јакне или огрнути ћебетом, јер у том делу нема грејања, нити топле воде, причају како су овде и до шест месеци, како добијају недовољно хране, а највише негодују што за сваку вечеру имају рибу у конзерви.

Два млада Пакистанца, од 15 и 17 година, кренули су без родитеља у Европу како би се "образовали", јер је у Пакистану, како објашњавају, образовање веома скупо.

Хали се запутио трбухом за крухом, јер су зараде у Пакистану, одакле долази, премале за живот. У центру у Адашевцима је шест месеци, и највише му недостају супруга и деца које је оставио у Пакистану, јер је то, како нам прича, "брак из љубави".

На излазу из центра зауставља нас млада трудница, која је са супругом и шесторо деце отишла из Авганистана, где је "било сувише опасно".

Овде смо већ четири месеца, а највише ме забрињава што деца не иду у школу, каже она, додајући резигнирано да за сваку вечеру добијају рибу у конзерви.

 

Пише: М. М. Стевановић

 

Статистика

Број прегледа чланака
3683591

Ко је на мрежи: 25 гостију и нема пријављених чланова