Menu
RSS
A+ A A-

Све је добро, само нек' оду

Шид је за хиљаде избеглица и миграната постао привремени дом. Суживот с мештанима пратили су физички напади, крађе, протести, страх. Након скоро две године Шиђани кажу: „Навикли смо се, и они на нас и ми на њих.“

Шид је за хиљаде избеглица и миграната постао привремени дом

Навика на „њих“, о којој резигнирано говори један шидски таксиста док помаже избегличкој породици да спакује ствари у кола, уследила је тек након што је један број избеглица измештен из прихватног центра код шидске железничке станице. Отада је, кажу мештани, и мање избеглица, и мање проблема. „Ипак је требало да оду, не знам због чега. Нису они мени тешки, нису ми сметали, али много их је било“, прича једна старија Шиђанка. „Дођемо ми бакутанери и тражимо место да седнемо у парку, а Сиријци седе и шта ћемо онда с њима. Само ми је жао што их Европа не прими тамо куда су кренули. Прво су им дали вољу, па их онда стопирали. Али добро је сад, све је добро, само нек оду тамо где су пошли. Сви, не једно само – сви.“

Проблем нису ни правили они који су у прихватним центрима, већ они ван њих, додаје један таксиста на станици у центру. Наглашава да избеглице и мигранте не вози из принципа. „Не можеш ништа у башти имати, све покидаше – и зелено и зрело. Уништише. Ево пример: овај што има пластенике – лубенице су му искидали. Узму, па шутирају лубенице. Све живо су му уништили и то нико неће да дође да види. Принуђени смо да ћутимо и трпимо. Да се бијем с њима, не пада ми на памет. Ја једноставно нећу ни да комуницирам с њима, нећу да имам посла с њима уопште. Не требају ми ни близу мене“, прича таксиста револтирано.


„Било нам је јако непријатно“

Осим на крађе по воћњацима и баштама, Шиђани се жале и на крађе по радњама. Једна од продавачица нам описује како су њеном зету украли дукс из бутика, а кад их је ухватио, добио је само једно ’Извини’. „Потписивали смо се да се иселе. Жао нам је тих људи, али међу њима има свакаквих. Више их је било проблематичних. Бахати су и било нам је јако непријатно. Пуштам их да уђу у бутик, али мораш да их гледаш, да си опрезан. И мириси ти њихови су нам... Али морамо да ћутимо и трпимо, јер они су људи и мораш се људски опходити према њима“, прича продавачица.

Током зиме, међутим, поједини власници бутика нису их пуштали ни да уђу. Плашили су се, кажу, вашки, али и смањеног промета. После њих, додају, нико није хтео да проба ствари. С новинарима о томе само ретки пристају да говоре. На помен избеглица само се намрште или уплашено побегну. У групи на Фејсбуку, ипак, врло отворено изражавају нетрпељивост: и према избеглицама, и према општинским властима. А себе називају таоцима кризе. „Људи се најчешће плаше, јер кад их виде у групама, не знају како ће да реагују. Моје искуство показује да су мирољубиви, али људи их не познају, не знају им намере. Постоји језичка баријера и онда та неизвесност буди страх код локалног становништва, иако је број инцидената реално мали у односу на број људи који борави у Шиду“, објашњава за ДW Владимир Шуловић, координатор Прихватног центра „Принциповац“.


У кампу и по десет месеци

У Шиду тренутно борави око 1.300 избеглица и миграната, од чега је око 800 смештено у Прихватном центру „Адашевци“, а око 300 у Прихватном центру „Принциповац“. Највише их долази из Авганистана и Пакистана, а време боравка продужено је са око два месеца, колико су се задржавали на почетку кризе, до десет месеци, колико поједине породице већ бораве у Принциповцу. „Застој је настао затварањем ’балканске руте’ и хрватске и мађарске границе. Број људи који је прелазио границу с тридесет је спао на десет људи дневно – по пет на два гранична прелаза. То је у односу на број људи који се налази у земљи врло симболично“, прича Шуловић.

Шид је за хиљаде избеглица и миграната постао привремени дом

У напуштеној болници у Принциповцу адаптираној за смештај избеглица, породице су распоређене по собама, док су самци смештени у великим шаторима. Обезбеђен им је смештај, оброк, амбуланта, али и радионице – што за децу, што за одрасле. „За старије је ту рачунарски центар где могу да гледају филмове и комунцирају с родбином и пријатељима преко интернета. А такозваним самцима је ипак најинтересантније двориште и спортске активности, крикет и одбојка“, каже Шоловић.
Флüцхтлинге ин Шид, Сербиен

Једну од радионица одржао је и двадесеттрогодишњи Хаки из Сирије. На пут је кренуо како би могао слободно да слика и да се усавршава. Циљ му је Немачка, где се већ налазе његова браћа. Он је осликао и неколико зидова у прихватном центру, а једна од слика је уједно и реклама за његову бербеницу. Његове услуге избеглице у Принциповцу користе свакодневно, а он им, осим класичних фризура, прави и уметничке фризуре. Разне цртеже и своје радове објављује на Фејсбук-страници.

Игре на граници

„Камп није добар“, одговара у глас група мигранта који су смештај нашли у напуштеном објекту „Графосрема“. „Храна је лоша, превише је људи, у шатору је претопло“, прича један момак из Авганистана који у Србији борави већ годину дана. Са још тридесетак, углавном млађих момака, заузели су простор некадашњег успешног издавачког предузећа на уласку у Шид и међу рушевинама разапели шаторе, ћебад и ствари. Ту спавају, ту кувају и једу. Ту перу гардеробу и шире је између стубова. Ту им хуманитарне организације повремено доносе храну, воду и средства за личну хигијену. Међутим, долазе само до капије, јер је „Графосрем“ приватан посед, па даље не могу.

Момци с којима смо разговарали показују нам руке отечене од уједа инсеката и ране које су задобили бежећи од полиције кроз шибље. Жале се на умор, али не и на локално становништво. Сећају се само једног проблема, када је у „Графосрем“ упала наоружана група младића с ножевима и пиштољима и напала их. Разбежали су се, а полиција је групу ухапсила.

По таквим скровиштима ван кампа остало их је стотинак, каже Шоловић. Међу њима су и они који су, након затварања прихватног центра код железничке станице, изабрали да остану под ведрим небом. „Политика Комесаријата била је да се прво попуњавају центри у којима има већи број слободних места, као што су Кикинда или Обреновац. Али то им није одговарало. Шид је гранична општина и то им одговара због контакта с кријумачарима и организацијом даљег пута“, прича Шоловић.

Границу покушавају да пређу и по двадесет пута – све док не успеју. Али, кажу, све је теже. „Три пута сам покушао да пређем границу. Мађарска полиција била је веома опасна и насилна“, прича један од њих. Други додаје да га је мађарска полиција тукла, а његовом пријатељу сломила прсте. Сада покушавају да пређу границу с Хрватском – готово свакодневно.

Шид је за хиљаде избеглица и миграната постао привремени дом

„Други избор немамо. Овде полиција долази неколико пута недељно, Ухвате нас док спавамо и шаљу у Прешево, а одакле нас депортују у Македонију“, прича један од миграната. Показују нам ствари које су остале иза оних који су враћени за Прешево: испревртани шатори, вреће за спавање, разбацане ствари и остаци од ручка. „Само су их одвели, ништа нису могли да понесу са собом. Ми то не дирамо, можда се врате“, каже један од њих. А други додаје:. „Један момак ког су послали у Прешево, вратио се овамо за 300 евра. То је велики новац за избеглице. Ми смо веома сиромашни. Чему то? Сваког дана полиција долази и избеглице беже од њих. Зашто то? Избеглице нису за рат и насиље, зашто то раде“, пита се Авганистанац.

Вечерас ће, каже, полиција поново да дође. Зато планира још једном да покуша да пређе. Шта ако не успе, питамо. „Нема одустајања.“

 

Статистика

Број прегледа чланака
4799679

Ко је на мрежи: 163 гостију и нема пријављених чланова