Сава Шумановић - Сликар

Сава Шумановић
Сава Шумановић је рођен 24. јануара 1896.године у Винковцима, где је његов отац Милутин био шумарски инжењер. И отац и мајка Персида, рођена Тубић, потицали су из угледних шидских грађанских породица. Због здравствених проблема отац се врло рано пензионисао и породица се вратила у Шид са четворогодишњим Савом.

Отац се посветио вођењу великог имања, а мајка је отворила контрактуалну пошту. Сава је у Шиду завршио основну школу. Као десетогодишњак уписао је у Земуну Реалну гимназију. Током школовања у Земуну показује интересовање за уметност, уписао се на сликарски курс који је водио његов гимназијски професор Исидор Јунг. Дружио се са Славком Воркапићем, који је већ похађао Уметничко-занатску школу Љубе Ивановића и од њега је, како сам касније каже добио драгоцене савете о цртању и сликању. За време школовања у Земуну, Сава је  веома мало  боравио у родитељској кући.

Распусте је проводио у Грацу код стричевог пријатеља учећи немачки језик. Након матуре вратио се кући чврсто решен да сликарство буде његов животни позив и да само у том правцу може наставити школовање. Отац је имао сасвим друге планове за свог сина јединца, желео је да он постане адвокат. Мајка је одиграла значајну улогу у решавању овог проблема, подржала је сина у неговим жељама и нађено је компромисно решење.

pred-platnomСава се 1914. године уписао у Загребу у Вишу школу за умјетност и обрт. Прву годину био је у класи професора Отона Ивековића, а следеће три у класи  Клемента Црнчића. Рад школе подразумевао је студирање по старим мајсторима, Диреру, Микеланђелу, Рубенсу и Рембранту. Интересовање за импресионисте је показао још у Земуну, а сада их је сам проучавао. Дружи се са колегама, Ђуром Тиљком, Маријаном Тепшеом, Јозом Туркаљом, Срећком Сабљаком, Миливојем Узелцем, а нарочито са рано преминулим Миланом Штајнером.

Тада је започело и дугогодишње пријатељство са Антонијом Ткалчић Кошчевић, која је у истој школи учила вајарство. Редовно учествује на школским изложбама. У сведочанству о завршеном школовању забелажене су најбоље оцене и квалификације, и у јулу те 1918.год. учествује на заједничкој завршној изложби своје школе. Заједно са Миланом Штајнером изнајмљује атеље у Босанској улици. Те исте године у Урлиховом салону приређује прву самосталну изложбу заједно са Богумилом Царом. Представио се  пределима из околине Загреба. Учествовао је на више заједничких изложби исте године. Убрзо 1919.године умире велики пријатељ Милан Штајнер.

Сава сели атеље у Јурковићеву улицу. Сада се интензивно дружи са Антуном Бранком Шимићем, књижевником, критичаром и покретачем књижевних ревија. Ради илустрације за књижевну ревију Јуриш, коју уређује А.Б. Шимић. Поред тога ради и као сценограф у Народном казалишту. Следеће 1920. године у мају приређује другу самосталну изложбу у Музеју за умјетност и обрт. Представио се платнима која указују на симболизам и сецесију, тада актуелне у Хрватској уметности. Изложба је добила позитивне критике, продао је доста слика, добио очеву подршку и на јесен се упутио у Париз.

Сава је био један од првих наших сликара који је дошао у Париз, тадашњи центар уметничких збивања у Европи. Овај први боравак трајао је само неколико месеци, али то је било драгоцено искуство за младог уметника. Уписао се на курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андре Лота, и био је један од његових најбољих ученика. Савин учитељ је припадао струји аналитичког кубизма, и његов утицај на Саву био је веома велик и присутан током целог живота. Андре Лот је Саву сматрао својим најталентованијим учеником. То је време када су настале  најзначајније кубистички орјентисане слике у историји нашег сликарства, Скулптор у атељеу, Мртва природа са сатом, Морнар на молу, Лучки агент.

umetniciУ лето 1921.год. враћа се у Загреб, станује код пријатељице Антоније Ткалчић Кошчевић и у октобру у Умјетничком павиљону приређује изложбу слика које су настале у том новом стилу преузетом од Лота. Сава има потребу да објасни слике кроз текст каталога, али ни то није помогло да га конзервативна критика и публика схвате.

Следеће четири године Сава Шумановић је провео у Загребу, неуморно покушавајући да измени те конзервативне и провинцијалне ставове уметничких кругова Загреба. Тада су настали чувени текстови Сликар о сликарству и Зашто волим Пусена, који су веома значајни за разумевање његове уметности. Учествује на више заједничких изложби, неуморно слика, а кратко време ради и као библиотекар у Музеју за умјетност и обрт. Покушао је да добије место ликовног педагога у  Уметничкој школи у Београду.

Адвокат Дорић откупио је 1925. године. двадесет Савиних слика које се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду, и то му је омогућило поновни одлазак у Париз. Тај други боравак у Паризу протекао је у понижавајућим условима под којим је Сава Шумановић добио визу. Сам је за себе више пута наглашавао како је највећи франкофил међу нашим уметницима и веома га је погодило то што је  добио је само ограничену дозволу боравка , забрану продаје слика, односно имао је статус ученика. Због тога се поново уписао на курс код Андре Лота, вредно ради, проучава старе мајсторе.

Излаже на Јесењем салону у Паризу 1926.године. Француска влада тада је откупила слику Акт која се данас чува у музеју у Монпељеу. Угледни француски часописи који су се бавили уметношћу пишу о Сави Шумановићу и репродукују му слике. Тада је насликао Доручак на трави, аутопортрет са четири акта у пределу, непосредно инспирисан Манеовом истоименом сликом, која се данас налази у спомен збирци «Павле Бељански»у Новом Саду.Те 1927. год. учествовао је и у осликавању култне кафане “La Coupole” са четири акта. Најзначајнији догађај те године, а по многима и у целокупном стваралаштву Шумановића свакако је настанак слике Пијана лађа.

Ова слика монументалних димензија, настала је у грчевитом раду за само седам дана и ноћи. Инспирисана је Рембоовом истоименом песмом коју је баш тада преводио Растко Петровић и Жерикоовом сликом Сплав медузе. Изложио је на Салону независних, а оцене критике биле су подељене. Данас је Пијана лађа понос збирке Музеја савремене уметности у Београду.

Отежани услови рада, лоше критике и низ других личних догађаја довели су  уметника до нервне исцрпљености, па се 1928.год. на кратко вратио у Шид, на опоравак. Тада су настале прве слике предела из околине Шида, »Сремске крајине», низ пејзажа на којима бележи јединствену светлост и атмосферу завичаја. Овој теми много више се посветио када се касније заувек вратио кући. У септембру 1928. год. изложио је на Новом универзитету у Београду слике које су настале у Паризу. Добро је прошао и код критике и код публике. Скоро све слике је распродао, и одмах у октобру, поново се упутио у Париз. То је био његов последњи боравак у омиљеном граду, који је трајао нешто више од годину дана. Опет је био на Монпарнасу, опремио је атеље, време проводи у друштву водећих француских уметника, предано слика и из тог периода су ремек дела попут Црвеног ћилима, Лежећи женски акт, Луксембуршки парк у Паризу.

Вероватно се није довољно опоравио, проблеми које је имао раније са здрављем су се вратили и то у толикој мери да је мајка дошла по њега. Заједно су се вратили у Шид марта 1930.године. Био је смештен на клинику др. Раденка Станковића у Београду. Документација болнице уништена је приликом бомбардовања у Другом светском рату, па нема никаквих поузданих извора о Шумановићевој дијагнози. Са сликањем није престао ни за време боравка у болници на Вождовцу. Тада су настали пастели и акварели вождовачких пејзажа које је касније у Шиду урадио у уљу.

Код куће у Шиду, потпуно се посветио сликању. Испочетка је имао проблема са квалитетом боја, касније то више не помиње. Првих година сликао је актове по скицама које је донео из Париза и пејзаже из своје непосредне околине. То су остале доминантне теме до краја његовог живота. Како и зашто је радио сам је објаснио у предговору каталога за изложбу 1939. год. Отац Милутин преминуо је 1937.године. Тада је Сава преузео вођење породичног имања. Према сачуваној документацији из тог периода види се да је и тој обавези приступио крајње озбиљно као и свему другом у животу. Учи енглески језик, узима часове играња, посетио је изложбу француског сликарства деветнаестог века, која је гостовала у Народном музеју у Београду, стално слика и припрема се за велику изложбу.

Организовао је у септембру 1939.године на Новом универзитету у Београду велику самосталну изложбу на којој је изложио 400 слика. Изложба је доживела велики успех, иако је на дан отварања било мало посетилаца јер су тог дана Немци напали Пољску. Охрабрен успехом, вратио се у Шид  и ради са великим полетом. Није имао среће да се мирно посвети оном што је највише волео и најбоље знао.

Рат је дошао и у мали Шид. Сава је на кратко мобилисан. Шид улази у састав Независне Државе Хрватске и ћирилица је забрањено писмо па се Сава из протеста не потписујe већ само означава годину настанка слике. У  једној бесмисленој усташкој акцији на Велику Госпојину, 28. августа 1942.год ухапшен је и са великом групом Шиђана стрељан у Сремској Митровици и сахрањен у заједничкој гробници. Тако је трагично завршио живот један од највећих српских сликара свих врамена.