Наговештај даровитости

Шумановић се родио 22 (не 23. или 24)24 јануара 1896. у Винковцима, где је његов отац Милутин (Шид, 24. III 1862 – Сремска Митровица, 4. X 1937) био управитељ шумског котара25 све до прераног пензионисања (1900) због катара са глухоћом. По родитељима води порекло из Шида, града чији је становник постао као четворогодишњак.

PREPUSTANJE_PASIJI_img_23Мајка Персида– Перса (Шид, 1876 - 18. VI 1968), ћерка трговца и власника погребног предузећа Саве Тубића, од кога је наследила седамнаест јутара земље и по њему сину наденула име. Отац Милутин, такође из угледне породице, изнајмљивао је Среском суду једну од највећих кућа у центру града (сада Галерија слика Сава Шумановић), уједно закупио пошту, чије је вођење препустио супрузи, а он се усредсредио на послове око поседа од стодвадесет четири јутра своје земље. По висини пореза, био је тридесет седми обвезник.

Крајем Првог светског рата, продао је пола иметка у бесцење, а нова држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца није ту неправедну продају поништила и више није био веома него средње богат. По повратку у Шид (1900), Шумановић се, са родитељима, сместио у кући свог тече др Драгутина Грчића, окруженој великим двориштем уз речицу Шидину, коју је Општина откупила од наследника (1970-их) да би сведочила о животу и раду свог најславнијег грађанина.

Завршивши са одличним успехом четврти разред основне школе, морао је да настави сам. Похађао је, од 1906. до 1914, реалку (гимназију) у Земуну. Био је подстанар, мало се трудио око учења, од предмета није волео геометрију, латински и мађарски. Врло рано је почео да пуши и због тога добијао казне. Ипак, о свему је обавештавао родитеље кратким писмима и дописницама, а из понеких реченица откривамо извесну резигнацију и рану зрелост увек насмејаног и веселог дечака:

Опазио сам, ма да није вредно о томе говорити, да ме директор не симпатише. Али то је свеједно. Ни ја њега не симпатишем. У почетку је тражио новац за одећу, ципеле, шешир, биоскоп и часове играња, касније све више за књиге. Да се, по уверењу оца, уз мајку не би размазио, код куће је проводио највише по две недеље распуста. Сваке године је одлазио у Грац код очевог пријатеља, протестантског пастора В. Гетварта, да би лакше савладао немачки.

Помиње се да није долазио код својих у Шид ни на велике празнике ни на крсну славу – Лазареву суботу.32 Међутим ова претпоставка сасвим сигурно није тачна, тим више што је син поштовао и волео родитеље, а и они њега. Мада Шумановић није рано испољио даровитост, чак је из цртања имао оцену довољан,33 у четрнаестој години се заинтересовао за уметност. Претходно је, у четвртом разреду основне школе, нацртао оловком портрет свога учитеља Стевана Пајића, а касније у Земуну скицирао кровове и ограде, чамце на Дунаву, корпе јабука и грожђе, што су му отац и мајка из Шида доносили. У ближој породици није имао узора. Само се очев даљи рођак Миливоје Мауковић бавио сликарством, али о њему су говорили да је изгубљен, иако је, по свему судећи, био врло способан, спретан и паметан човек свестан својих ограничених могућности на пољу уметности.

Шумановићева склоност ка изражавању ликовним средствима није измакла оштром оку Исидора Јунга, наставника земунске гимназије. Тако је, 1911, као млад гимназијалац, почео да посећује приватни сликарски течај свог професора. Сазнао је понешто о импресионистичком поступку, о Сезану и Ван Гогу, али када се сећао својих почетака није заслуге приписао Јунгу него истакао: Много сам у оно време научио од мога школског друга Воркапића Славка који је имао среће да изиђе из гимназије и да се упише у Београду код госп. Љубе Ивановића у школу.

Од тог пријатеља научио сам технику оловком и лепо цртање по природи. И данас, кад се осетим слаб, потражим те цртже као и једно уље из тог времена, и онда видим да нисам био слаб и без талента, него да сам био већ и у тој раној младости толико свестан и добро школован да све накнадно школовање нисам требао већ само слободе да се препустим својој пасији. Управо последња реч, која се односи на сликарство и уметност уопште, објашњава и исти назив његовог првог циклуса слика. Није безначајан податак ни да је подстанарску собу у Земуну делио са три године млађим Бориславом Богдановићем, родом из Руме, такође будућим сликарем и пијанистом, оцем светски познатог режисера Питера Богдановића.

По његовом сведочењу, Шумановић је непрекидно цртао опором ‘’Хартмутовом’’ оловком (број 3), понајвише са прозора мотив улице у перспективи, често брисао и упорно понављао док не буде задовољан. Из Шумановићевих ђачких дана потиче неколико сликарских првенаца: анатомска студија главе изведена акварелом (Студија мушке главе по гипсаном моделу, 1911); цртеж меко разуђених линија (Студија профила мушке главе по гипсаном моделу, 1911); воденим бојама доста добро моделован лик по предлошку (Портрет старог човека, 1912). Сви они упућују да петнаестогодишњак уочава детаље, добро поставља композицију и поседује сликарски дар. За разлику од њих, предели (Пејзаж са јаблановима, око 1912; Јесен у шуми, око 1912) по елементима сликарског поступка и неукости припадају почетничким покушајима када је први пут користио технику уља у Јунговом атељеу. Још увек невешт, само је помало неспретно на платно пренео оно што види.

Неупоредиво је зрелији поглед на Дунав (Пејзаж, 1913-1914) који је Борислав Богдановић добио на поклон од земунског газде 1935, а на полеђини назначио да је настао 1910/1911, што не одговара истини. Међутим, сви ови рани радови показују да се гимназијалац није приклонио актуелном импресионизму и Ван Гогу, ни дефинисао ликовни рукопис, али јесте исказао тежњу да одступи од натуралистичког представљања и слободније интерпретира мотив. Преостало је да неспоран таленат добро избруси. У првим годинама XX века, када су Милан Миловановић, Коста Миличевић, Малиша Глишић и Боривоје Стевановић пажњу посвећивали пределима испуњеним треперењем светлости, а придружила им се и Надежда Петровић, која је већ од 1905. ишла у корак са токовима експресионизма, петнаестогодишњи Шумановић се у Земуну, одвојеном од Београда само реком Савом – тада и границом између Србије и Аустро-Угарске монархије, упознао не само са импресионизмом, него и слушао о сецесији и о Ходлеру.

Од кога је све учио открива запис на цртежу (Стрма обала Дунава, 1913/1914): Ову сигнатуру не треба скидати. Сетио ме на то Љуба Ивановић када је био овде у Шиду 1934 године. То је Јунг ударио штамбиљу да не могу цртеже излагати, јер сам био на часовима код Љубе Ивановића. Па их је замазао стеарином хотимично. Иако врло млад, солидно је владао занатом и неговао гипку линију. Белешка је драгоцена јер доказује да се никада није удаљио од људи који су му били драги, иако сви погрешно помињу да се у шидском раздобљу изоловао и усамио. Шумановић се врло млад озбиљно заинтересовао за уметност. Посећивао је изложбе у српској престоници и чврсто одлучио да постане сликар. Било је то доба продора модерне уметности чије се присуство снажније запажало од Прве југословенске уметничке изложбе, приређене 1904, на којој су се заједно нашла достигнућа бугарских, словеначких, хрватских и српских аутора.

PREPUSTANJE_PASIJI_img_31Нажалост, убрзо су уследиле политичке и економске невоље (анексиона криза, царински рат, балкански ратови и Први светски рат) које, упркос свему, нису спречиле уметнике да стварају и постижу значајне резултате. Тако су и најбоља дела српског импресионизма, после оних најдоследнијих раних из 1907, настала у најтежим условима, у кратким предасима између плотуна на фронтовима Првог светског рата, понајвише на Крфу, у Италији и Француској, местима где су се, пре победничког повратка у домовину, са војском одмарали скоро сви ратни сликари – протагонисти овог правца који је обележио прве деценије прошлог столећа у Србији.

Када је, 5. јуна 1914, добио сведочанство зрелости, односно матурирао, Шумановић се вратио у Шид и супротставио се очевој жељи да постане адвокат. Упоран у намери да студира сликарство, уз образложење: Нећу да будем гуликожа, није прихватио савет о професији која би му обезбедила сигурнију егзистенцију и донела веће уважавање у малој средини. Отац је попустио зато што се мајка досетила да њихов син неће постати само сликар него и професор, што више одговара угледу патријархалне породице, али и због невоља преживљених почетком Првог светског рата.

Када су аустријски војници кренули да поробе суседну Србију, матичну државу и постојбину Шумановића, он је, са још стотину угледних Срба из Шида – тада под влашћу АустроУгарске монархије, иако педестдвогодишњак у инвалидској пензији, постао талац само због националности и у затвору у Араду схватио да долазе црни дани који су се, нажалост, нешто више од четврт века поновили. Одлучио је да свог јединца што пре склони из несигурног пограничног подручја угроженог разноразним опасностима и послао га код свог рођеног брата у Загреб.

 

Sava Šumanović Fansite made by Шидски портал