Студије сликарства

Шумановић је у Загреб стигао у позно лето 1914, сместио се код стрица Светислава, доктора правних наука, адвоката и политичара, посланика, руководиоца унутрашњег одела Земаљске владе, подбана, председника Управног одбора Српске кредитне банке и, касније, члана Сабора Независне Државе Хрватске.

Криста и Сава Шумановић, 1914-1915. Krista and Sava Sumanovic, 1914-1915Био је врло близак са његовом ћерком, својом драгом сестром Кристом, удатом Ђорђевић, љубитељем уметности и меценом уметника, дворском дамом и пријатељицом будућег председника Југославије Јосипа Броза Тита, хуманистом и председницом Црвеног крста Југославије, запосленом после Другог светског рата у Одељењу за културне везе са иностранством при Министарству за науку и културу. Она је значајна и као један од оснивача Удружења пријатеља уметности Цвијета Зузорић (1922) и Друштва пријатеља Народног музеја у Београду (1960), установе којој је, 1940, даровала Белу вазу, затим скоро пола века касније (1984) још четири уља свога брата, заједно са шест акварела и темпера Мила Милуновића, Пеђе Милосављевића, Ивана Табаковића и Миће Поповића.

Већина слика и скулптура из њене збирке уништена је приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Далеко од фронтова и оружја, хрватски уметници су се залагали за начела модерне,50 једнако као и они српски који су их, вративши се са европских академија, спроводили у дело и истовремено, као добровољци у Првом светском рату, бранили отаџбину. Почетком прошлог века у Београду се стицало само основно ликовно образовање у Уметничкозанатској школи која је, од 1919, прерасла у Уметничку школу.

У Загребу је, од 1907, већ основана Привремена виша школа за умјетност и умјетни обрт, за коју се одлучио и млади Шумановић. На пријемном испиту му је, по казивању Ђуре Тиљка, код цртежа по гипсаном моделу помогао две године старији и искуснији Милан Штајнер. Започео је студије и стекао доброг друга, чијој се цртачкој вештини и гипкој линији дивио, користио његове књиге из уметности, одушевио се оном О духовном у уметности Василија Кандинског, са њим изнајмио атеље и, нажалост, туговао због његове преране смрти 4. децембра 1918. године.

Шумановић се у Загребу спријатељио са Ђуром Тиљком, Марјаном Трепшеом, Срећком Сабљаком, Миливојем Узелцем, Хинком Јуном, Робертом Жаном Ивановићем будућим признатим уметницима и, посебно, са Антонијом Кошчевић (удајом и Ткалчић), тада студенткињом вајарства, која се сећала да је њен добар друг помагао сиромашнима: Кад је стриц, хранитељ, Јозе Туркаља, кипара, Валдецова ђака у вријеме Првога свјетскога рата погинуо у Славонији од Мађара (њега и остале сељаке привезали су Мађари као издајнике око стога сијена и све запалили) и Туркаљ остао сам, Сава је дијелио с њиме храну, што му је мајка слала из Шида, читаву једну зиму, док се Јоза опет некако опоравио.

Сава Шумановић са колегама из класе, око 1916. Sava Sumanovic with his classmates, around 1916Прву годину факултетског образовања Шумановић је провео у класи Отона Ивековића. Од малих ногу навикнут да живи сам, отишао је од стрица, изнајмио стан и атеље, озбиљно учио, редовно одлазио на часове, са успехом полагао испите. Остале три године приљежног учења провео је у класи Менци Клемента Црнчића и забележио: Код њега сам учио цртати по узорима Микеланђела и Дирера, а сликати по Рубенсу.

Касније је објаснио још један детаљ битан за истог педагога: Класично светло за холандско сликање, за светло и сену спојену са бојом, за форму, која није ‘’опрана светлом’’ већ је, кроз ту расвету, некако рапава и пуна шупљина. Атеље ми је диктовао стил а уједно ми пробудио сећања на школу проф. М. Кл. Црнчића (у оно време још жива), који је увек желео и тражио такову расвету, а помоћу завеса и постизавао ју је, када је нас учио сликати по сликама ‘’највећег’’, како је он Рембранда увек са знаком највећег поштовања звао.

Настава се одвијала по предметима: рисање по нарави, акт, ‘’крајобраз’’, ‘’акт код расвјете’’, глава по нарави, орнаментика, орнаментална композиција, фигурална графика, повјест умјетности, облици умјетности и анатомија.57 Студије у Вишој школи за умјетност и умјетни обрт завршио је 28. јула 1918. године.

Господин Сава Шумановић врло даровит, особито марљив и савјестан у раду. Получио је изванредне успјехе у фигуралном рисању и сликању. Упутио се у све технике графичких струка. Као кандидат за учитељство рисања бит ће уз стечену вјештину особито добар; савјестан учитељ.58 На велику жалост родитеља, није положио дескриптивну геометрију и професорски испит, да не би плаћао додатне часове из предмета који као гимназијалац није учио, али пре свега због намере да буде само сликар.

Шумановић је савладао занат, поштовао савете професора, али се трудио да самостално ради по Манеу, Монеу и Сезану.Највероватније је да се ка француској уметности окренуо под утицајем Исидора Јунга, али сигурно и зато што му је више одговарао медитерански од германског духа. Слике настале током 1918, потврђују известан утицај Менци Клемента Црнчића, али пре свега склоност ка пределима са дрвећем, ка хладним тоновима, ка ефектима светлости и постизању жељене атмосфере (Шумски крајолик; Залив, Јесен у Ботаничком врту; Приморски пејзаж; Снег у Загребу).

 

Sava Šumanović Fansite made by Шидски портал