По­што­ва­ни го­сти, по­што­ва­не ко­ле­ге, ува­же­ни про­то, дра­га де­цо;
Да­нас кад ће сва зво­на по ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма свих пра­во­слав­них на­ци­ја бру­ја­ти у част Све­том Са­ви, и кад ће се слу­жи­ти слу­жба Бож­ја, и кад ће пред ње­го­вим ћи­во­том у Ми­ле­ше­ви и пра­во­слав­ни и му­сли­ма­ни ода­ва­ти по­шту нај­мла­ђем и нај­ве­ћем си­ну Не­ма­њи­ном, и кад ће у Је­ру­са­ли­му, Гр­ци, Ара­пи и Ру­си на слу­жби спо­ме­ну­ти ње­го­во име, и кад ће се по це­лој Ср­би­ји из сто­ти­не хи­ља­да де­чи­јих и гр­ла мла­до­сти ори­ти хим­на ње­му, нај­ми­ли­јем учи­те­љу и при­ја­те­љу; осе­ћа­мо се ус­хи­ће­ни ми ко­ји смо се са­ку­пи­ли ов­де да ода­мо по­част ње­го­вој бе­смрт­ној де­лат­но­сти, еван­ђел­ској и на­ци­о­нал­ној.

Осе­ћа­мо ње­го­во жи­во све­тач­ко при­су­ство ов­де у овај ње­гов дан, ка­да се он те­лом ра­стао са вре­ме­ном, а ду­шом вен­чао са веч­но­шћу. Све­сни смо да се мо­ли Бо­гу за све на­ро­де Бож­је. При ова­ко све­ча­ном осе­ћа­њу, прот­ка­ном љу­ба­вљу не по­сто­ји ба­ри­је­ра, мо­же­мо ре­ћи СЛА­ВА СВЕ­ТОМ СА­ВИ!

Уз моћ­но све­при­сут­но на­дах­ну­ће и да­нас га сла­ви­мо као да је ју­че, уз­ди­же­мо ње­го­ве ми­сли, же­ље, иде­а­ле, хри­сто­љу­бље, ро­до­љу­бље, чо­ве­ко­љу­бље, др­жи­мо ње­го­ву ве­ру, при­па­да­мо му - на­шем са­вре­ме­ни­ку. По­хва­љу­је­мо ње­го­ве ми­сли и де­ла, ве­ру, др­жав­ни рад, цр­кве­ну, вас­пит­ну и уло­гу кул­тур­ну и сто­га је тај це­мент ве­ли­ке гра­ђе­ви­не - дух Све­тог Са­ве. Бо­гу ви­шњем не­ка је сла­ва и хва­ла за сва до­бра ко­ји­ма смо да­ро­ва­ни, а на пр­вом ме­сту све­ти­те­љу Са­ви.

Са­вин дан се све све­ча­ни­ји свет­ку­је. Про­у­ча­ва­ју­ћи ње­го­ву про­шлост пре­ко сво­јих уче­них си­но­ва, срп­ски на­род упо­зна­је ве­ли­чи­ну, зна­чај и ути­цај Све­тог Са­ве. Це­ла срп­ска зе­мља је обе­ле­жна Са­ви­ним име­ном: од Са­ви­ног по­ља код Хи­лан­да­ра, пре­ко Са­ве, Са­ви­не, Са­ви­ног се­ла до Са­ви­ног из­во­ра на вр­ху Дур­ми­то­ра. Са­ви­ним сто­па­ма по Са­ви­ној зе­мљи пу­ту­је се у Са­вин ма­на­стир. Убра­ја­мо Са­ви­не сто­пе, бр­да, вре­ла, кр­ше­ва, тр­пе­зе, ка­ме­не опан­ке, штап и ти­кву у ко­јој је но­сио во­ду. Нај­ду­жа ре­бра су Са­ви­на ре­бра ути­сну­та за сва вре­ме­на и сви смо од њих те­са­ни. Са­вин ла­кат код При­је­по­ља где се Све­ти умо­ран на­сло­нио, Ца­ре­вац у По­жа­ре­вач­ком кра­ју, по­знат по ко­ша­ви - је­ди­ном се­лу где не ду­ва ко­ша­ва, јер га је из­дво­јио и бла­го­сло­вио Све­ти Са­ва. А ко се др­жи тј. сле­ди Са­ви­них шта­по­ва ни­ка­да се не из­гу­би.

И Са­вин лу­кац и Са­ви­но око и Са­вин ка­мен на Вар­да­ру и Са­ви­но бр­до у Гра­хо­ву и сви ко­ји по­сте Са­вин пост на Ба­ни­ји и Ли­ци и Ста­ром Вла­ху да би им бла­го од ву­ко­ва за­шти­тио.

У ћи­во­ту од ми­ри­шља­вог др­ве­та, у ко­јем су га но­си­ли ми­ле­шев­ски ка­лу­ђе­ри, ко­ји је још у Све­тој Тро­ји­ци крај Пље­ва­ља, још се чу­је уму­кли вир на Та­ри код Ко­ла­ши­на, ко­ји још ћу­ти, јер је то на­ре­ђе­ње Све­тог Са­ве. Не за­о­ста­је бар­јак ба­нат­ских уста­ни­ка, те зво­но Ве­ли­ке шко­ле са ли­ком Све­тог Са­ве.

Ве­ли­ки др­жав­ник, цр­кве­ни ор­га­ни­за­тор, на­род­ни учи­тељ, бла­ги ми­ро­тво­рац, до­бар књи­жев­ник, ује­ди­ни­тељ, то је био тај наш све­ти чо­век.