ОД­НОС ПО­НУ­ДЕ И ПО­ТРА­ЖЊЕ НАЈ­ВЕ­ЋИ РИ­ЗИК

Док је жи­вео на под­руч­ју Ви­ро­ви­ти­це Ђу­ро Свор­цан се ба­вио уго­сти­тељ­ством и по­љо­при­вре­дом, а на­кон до­ла­ска 1991. у Ку­ку­јев­це опре­де­лио се ис­кљу­чи­во за по­љо­при­вре­ду.

Док је жи­вео на под­руч­ју Ви­ро­ви­ти­це Ђу­ро Свор­цан се ба­вио уго­сти­тељ­ством и по­љо­при­вре­дом, а на­кон до­ла­ска 1991. у Ку­ку­јев­це опре­де­лио се ис­кљу­чи­во за по­љо­при­вре­ду.

Иако је, ка­ко ка­же Ђу­ро, но­си­лац до­ма­ћин­ства син Алек­сан­дар, ми смо раз­го­ва­ра­ли с њим, јер ипак је он у по­ро­ди­ци по­чео овај по­сао.

 ovceДа­нас Свор­ца­ни об­ра­ђу­ју око 200 ју­та­ра зе­мље на ко­јој се­ју со­ју и ре­пу, а баш кад мо­ра­ју пше­ни­цу и ку­ку­руз. Уз­га­ја­ју ов­це, има­ју их 130 ра­се Ил д Франс. О усло­ви­ма ра­да по­љо­при­вред­ни­ка Ђу­ро ка­же: "Већ 4-5 го­ди­на пра­те нас озбиљ­ни про­бле­ми дис­па­ри­те­та це­на. Ево, на при­мер, 2000. има­ли смо МПК ме­ша­но ђу­бри­во у па­ри­те­ту 6:1 (6 кг ре­пе за 1 кг ђу­бри­ва) а тре­нут­но је тај од­нос 9:1. И то се мо­же ре­ћи за ком­плет­ну хе­ми­ју, што је у ре­пи нај­ве­ћа став­ка. Ко мо­же са­да да обр­не вла­сти­та сред­ства нпр. 100 кг ђу­бри­ва ће пла­ти­ти 1800 ди­на­ра, а за 7-8 ме­се­ци пре­ра­ђи­вач или по­сред­ник из­ме­ђу се­ља­ка и пре­ра­ђи­ва­ча то исто ђу­бри­во ће на­пла­ти­ти из­ме­ђу 2600-3000 ди­на­ра.

И већ ту се гу­би ком­плет­на за­ра­да се­ља­ка. Уз све то на­ше ђу­бри­во је сла­би­је од уво­зног. Све ово ста­вља под знак пи­та­ња бу­ду­ћу се­тву", об­ја­шња­ва Ђу­ро и на­ста­вља:

 "Да се ко­јим слу­ча­јем мо­гу до­би­ти по­вољ­ни кре­ди­ти са 7-8 од­сто ка­ма­та за на­бав­ку ре­про­ма­те­ри­ја­ла, е ту би при­ход био за 25 до 30 од­сто ве­ћи. "Гу­ле" нас пре­ра­ђи­ва­чи а про­блем по­ну­де и по­тра­жње је нај­ве­ћи ри­зик да­на­шњег се­ља­ка. Ни­ко не сто­ји иза ви­шка про­из­во­да, би­ло да се ра­ди о сто­ци или жи­та­ри­ца­ма, па смо до­шли у си­ту­а­ци­ји да је це­на жи­вих сви­ња 50 ди­на­ра по ки­ло­гра­му. Слич­но је би­ло и са со­јом - ко је пр­ви пре­дао и на­пла­тио је од­мах, а они ме­ђу по­след­њим и да­нас че­ка­ју но­вац.

Др­жав­не суб­вен­ци­је се (и ако их има) не зна­ју ни оног да­на ка­да се уби­ру пло­до­ви, а ка­мо ли ра­ни­је да би се­љак ис­пла­ни­рао шта да ра­ди, се­је "хра­ни", при­ча Свор­цан и до­да­је да је је­ди­но по­зи­тив­но то што Ми­ни­стар­ство од пре не­ко­ли­ко го­ди­на да­је по­вољ­не кре­ди­те и по­моћ на­пред­ни­јим мла­дим по­љо­при­вред­ни­ци­ма (до 40 го­ди­на ста­ро­сти). То је још увек не­зна­тан сти­му­ланс ми­сли Свор­цан, по­ре­де­ћи при­ме­ре сти­му­лан­са по­љо­при­вред­них про­из­во­ђа­ча у су­сед­ној Хр­ват­ској и Европ­ској уни­ји.

Ипак, Свор­ца­ни одо­ле­ва­ју те­шко­ћа­ма па од по­љо­при­вре­де жи­ви че­тво­ро­чла­на по­ро­ди­ца - Ђу­ро, су­пру­га Ђур­ђи­ца, син Алек­сан­дар и кћер­ка Рад­ми­ла (ко­ја за­вр­ша­ва сту­ди­је).