ПОСЕТИЛИ СМО СРЕМСКИ БОРАЦ, НЕКАД ПРАВО ПРОЛЕТЕРСКО НАСЕЉЕ

У овом насељу некад је било преко 80 породица. Данас овде живи 21 породица. Они немају ни своје куће, ни своју земљу. То су, можда, последњи пролетери. Ово је прича о њима

Време на Сремском Борцу као да је стало. Можда чак као да се вратило у прошлост. Некад насеље са преко 80 породица, данас има тек 21 породицу. Лепог сунчаног дана, средином октобра, посетили смо Сремски Борац или како га обично зову само Борац.

Након прохладног јутра, које је обележио и мраз, јесење сунце је измамило последње житеље Борца. На клупи, уз кафу, плетиво и причу о животу, затекли смо Манду Рајић, Биљану Стојчевић, Аницу Цветиновић и Бранкицу Чордашевић. Свака од њих има своју причу.

Биљана је пре 40 година рођена на Борцу и још је ту. Аница је 1933. годиште, из Бијељине је, а на Борцу живи од 1956. Манда има 71 годину, рођена је у Книну, а на Борцу је од 1959. Најмлађа и по годинама и по животу у овом насељу је Бранкица. Има 41 годину а овде је дошла пре 3 године.

- Некада смо овде имали све што нам је потребно за нормалан живот: продавницу, пекару, млекару, школу, кафану, куглану, фудбалско игралиште а сада... ништа. Живимо усред њива. За основне потребе морамо ићи у шест километара удаљен Ердевик - прича Аница Цветиновић.

Питамо како је настало ово насеље. - Овде је у нека срећнија времена успешно радила Економија у склопу ПИК Шид, а касније ПП Ердевик. Ту су долазили радници који су се насељавали у тим тзв. "швапским" кућама. Куће никад нису постале власништво њихових станара, који су плаћали станарину објашњава Биљана Стојчевић.

- Било је ово право пролетерско насеље. Ми немамо земље, а данас више немаш где ни у надницу да идеш - каже Манда Рајић.
Млади, наравно, чим уграбе прилику, одлазе а оно мало што их је ту, усмерено је на школовање у Ердевик, а касније у Шид. Четверо њих затекли смо на улици. Наташа Цицо (18 година) након основне школе није се даље образовала, Ненад Ђелибашић има 16 година и школовање је завршено након шестог разреда, Милијана Цицо (16 година) иде у Гимназију, а дванаестогодишњи Мирко Тележар ученик је шестог разреда основне школе у Ердевику. За забаву немају велике могућности, окупљају се у парку, на улици, у кући.

- Нешто се прича да је Борац купио неки приватник. Ми ништа тачно не знамо, али једно је сигурно, нико од ових људи у том случају неће остати, а шта ћемо и куда ћемо Бог зна - забринуто размишља Бранкица Чордашевић.

Док напуштамо Борац, идиличан мир, бар за случајног посетиоца а за некадашњег житеља можда чак и сабласан, нарушава музика са радија и речи песме "...као мостови увек повезани смо...".