ВАМ БИЛИ СМО У ПОСЕТИ ЕМИЛУ КРЕКО

Са бојама и кистом Емил Креко другује од своје дванаесте године. Под будним оком ликовног педагога Алојзија Табаковића

Дакако да ова асоцијација не вара, иако је јасно да су ова два сликара поникла у сасвим другим временима. Ел Греко (право име Доминикос Теотокопулос), познати ренесансни горостас из Толеда стицао је своју сликарску репутацију готово читавог живота, да би тек после смрти постао славан, Емил Креко, ће, такође, једнога дана, кад време мине, схватити да је био на правим сликарским путевима, нудећи својим суграђанима оно што они данас можда и не схватају у пуној мери: драматичну колоритну лепезу предела и ликова што се откривају у Емиловој свакидашњици.

Није Креко једини стваралац у овом граду. Овде су стварали велики шидски Гоген Сава Шумановић, Илија Башичевић Босиљ, Димитрије Башичевић-Мангелос, Алојзије Табаковић, Ксенија Вучинић. Овде данас делује читава једна сликарска школа: Андрија Голуб-Золт, Гордана Ринчић, Цветанка Тубић, Божа Стојковић, Гордана Новаковић, Душан Грбић, Дамјанка Чизмић, Надежда Теодоровић, Пера Миљеновић, Славољуб Миловановић и многи други, но Емил Креко поседује једну особену стваралачку флуидност, на коју сам указао још давних осамдесетих година: "Са пуно зналачке одмерености, Креко ваје орнаменте шидске"..

У "Пејзажу са Липоваче" све је казано. Креко Емил се не одваја од свог основног стваралачког опредељења и у њему смо добили озбиљног тумача шидских дрвореда и путева, најсавршенијих, рекао бих, после Саве Шумановића...". (Нова имена - нова откровења).

У једном другом виђењу сам истакао: "Руже" Креко Емила увек процветају у нашим срцима и да њих није било на изложби били бисмо сиромашнији за то цветање..." (Кад долазе улични свирачи). Креко је и данас, можда више него раније, окренут својим стаменим ликовним световима. Кућу је претворио у праву галерију, а многе Емилове слике налазе се у приватном поседу његових пријатеља.

На ове путеве "навео" га је професор ликовне уметности Алојзије Табаковић, човек који се такође огледао на овом послу. Онда је дошао Шумановић. Шидски пејзажи су напросто обробили Емила, док у последње време Креко се све више окреће и према портрету.

Свет Емилових слика је свет аутентичне бити. На платнима се проливају уснуле воде Босута и липовачких забрана, путеви воде у безмерје, а латице хризантема продужавају мирисе у дубину нашег вида, рекао бих. Јудва, попут шидског Исуса, наздравља сликаревом дану, а беркасовачки чобани налазе свој мир у бескрају сремске јаре и кукурузних поља, што се продужавају до бескраја неба.