Брач­ни пар До­ве­дан већ го­ди­на­ма у сво­јој пе­ка­ри про­из­во­ди до­ма­ћи хлеб Жељ­ко ће се те­шко од­ре­ћи овог за­на­та, ко­ји во­ли, па ће ве­ро­ват­но док бу­де мо­гао и пен­зи­о­нер­ске да­не про­во­ди­ти уз наћ­ве

Иако је три­на­ест го­ди­на ра­дио у "Гра­фо­сре­му" јер је по за­ни­ма­њу гра­фи­чар-ре­про­то­граф Жељ­ко До­ве­дан ка­же да му је пе­кар­ство глав­на про­фе­си­ја. Овај за­нат је из­ру­чио у Мар­тин­ци­ма где се са ро­ди­те­љи­ма до­се­лио из род­ног Бу­гој­на.

Пе­кар­ством се ба­вио шест го­ди­на у Не­мач­кој, а од 1991. тај по­сао ра­ди у ши­ду, да би од 1996. у Ба­чин­ци­ма у вла­сти­тој ку­ћи на­пра­вио пе­ка­ру. Су­пру­га Qи­ља­на, не­ка­да за­по­сле­на у "Гра­фо­сре­му" а са­да пен­зи­о­нер, де­сна му је ру­ка. Од не­дав­но је за­по­слио и јед­ног пе­ка­ра.

Днев­ни ка­па­ци­тет До­ве­да­но­ва пе­ка­ра је 500 век­ни хле­ба и ле­пи­ња. Има­ју сво­је стал­не му­ште­ри­је, јер све про­из­во­де на ста­ри на­чин - бра­шно, во­да, со и ква­сац, без ади­ти­ва и дру­гих до­да­та­ка, а пе­че се у зи­да­ној, тзв. тур­ској пе­ћи. Те­сто се ме­си у ма­ши­ни, а руч­но об­ли­ку­је, па је ово пра­ви до­ма­ћи про­из­вод. На­рав­но, по­сао се ра­ди но­ћу, да би већ ују­тро му­ште­ри­је има­ле то­пао хлеб.

На за­ме­ну но­ћи и да­не До­ве­да­но­ви су се већ на­ви­кли и ка­ко Жељ­ко ка­же сва­ки за­нат је зла­тан, па ни­је чу­до што он свој во­ли. Су­шти­на је у чи­ње­ни­ца­ма да се мо­ра ра­ди­ти, ра­ди­ти и ра­ди­ти. Ипак, у то­ме До­ве­да­но­ви не пре­те­ру­ју. Ни­ка­да ни­су ра­ди­ли не­де­љом, тај дан ко­ри­сте да "на­пу­не ба­те­ри­је".

То вре­ме оба­ве­зно про­во­де у сво­јој ви­кен­ди­ци. На­гла­ша­ва­ју да је те­шко на­ћи до­брог пе­ка­ра, јер мла­ди кад за­вр­ше шко­лу има­ју ма­ло прак­тич­ног зна­ња, за­то што то­ком шко­ло­ва­ња углав­ном уче те­о­ри­ју. Но, то је већ те­ма за не­ку дру­гу при­чу.

Овај кра­ћи пор­трет о Qи­ља­ни и Жељ­ку До­ве­дан не мо­же­мо за­вр­ши­ти, а да не по­ме­не­мо да су се они ба­ви­ли и глу­мом. И, ка­ко ре­че Жељ­ко, они су се на "да­ска­ма" упо­зна­ли, за­во­ле­ли и са њих оти­шли у но­ви жи­вот. Још у Мар­тин­ци­ма је Жељ­ко за­по­чео глу­мач­ке да­не, та­мо упо­знао Љи­ља­ну, а он­да су то на­ста­ви­ли и у Ши­ду у Ама­тер­ском по­зо­ри­шту "Бра­ни­слав Ну­шић".

Би­ли су то ле­пи да­ни ко­је су про­во­ди­ли оби­ла­зе­ћи гра­до­ве. А са по­чет­ком ра­да у пе­ка­ри 1991. од­ре­кли су се глу­ме да би се овом по­слу пот­пу­но пре­да­ли, па га ни­су пре­ки­да­ли ни у вре­ме ра­та, кад са­свим си­гур­но, ни­је би­ло ра­чу­на то ра­ди­ти.

Ми­шље­ња су­пру­жни­ка шта ће би­ти ка­да и Жељ­ко оде у пен­зи­ју се раз­ли­ку­ју. Qи­ља­на би да се пре­се­ле у ку­ћу у Ши­ду, а Жељ­ко вр­ти гла­вом и са­мо ка­же "Док бу­дем мо­гао ја ћу да ра­дим".