Неки занати успешно одолевају савременим технологијама, али неки неминовно одлазе у заборав. Ковачки, на пример. Антун Бохничка из Сота то након шездесетогодишњег рада у ковачкој радионици са жаљењем констатује: "Нема ту више посла, радионицу одржавам тек навике ради. Истина, понеко ту сврати за ситну поправку. Још има неколико коња па их поткујем, поправим понеку секиру и шарку за врата.
Доста тога урадим бесплатно, онако пријатељски", каже мајстор Бохничка.Увукао му се овај посао под кожу, не воли он отворен простор. Боље је у радионици, него на њиви, вели. И увек је тако било. Али, пристигле су и године (76) па земљу издаје у аренду и са супругом Катицом живи од пензије која износи 9000 динара. Мало за шездесетогодишњи рад, каже, али шта је ту је.
Добар је ово занат, мисли Бохничка и жали што одумире. А није било ни младих заинтересованих да га уче. Он га је изучио у радионици Фрање Фујте. Кућа у којој ради као да је била предодређена за овај посао, јер је он трећи ковач у њој. Вероватно и последњи.
Док је распиривао ватру у пећи и припремао се за неке ситне радове, супруга Катица је пребирала арпаџик за пролетњу сетву. Ми смо направили фотографију Бохничке, једног од последњих ковача, онако у његовом елементу. Тек да се не заборави да се од овог заната некада могли добро живети јер се, како рече стари мајстор "људски радило".