Не­ки за­на­ти успе­шно одо­ле­ва­ју са­вре­ме­ним тех­но­ло­ги­ја­ма, али не­ки не­ми­нов­но од­ла­зе у за­бо­рав. Ко­вач­ки, на при­мер. Ан­тун Бох­нич­ка из Со­та то на­кон ше­зде­се­то­го­ди­шњег ра­да у ко­вач­кој ра­ди­о­ни­ци са жа­ље­њем кон­ста­ту­је: "Не­ма ту ви­ше по­сла, ра­ди­о­ни­цу одр­жа­вам тек на­ви­ке ра­ди. Исти­на, по­не­ко ту свра­ти за сит­ну по­прав­ку. Још има не­ко­ли­ко ко­ња па их пот­ку­јем, по­пра­вим по­не­ку се­ки­ру и шар­ку за вра­та.

До­ста то­га ура­дим бес­плат­но, она­ко при­ја­тељ­ски", ка­же мај­стор Бох­нич­ка.Уву­као му се овај по­сао под ко­жу, не во­ли он отво­рен про­стор. Бо­ље је у ра­ди­о­ни­ци, не­го на њи­ви, ве­ли. И увек је та­ко би­ло. Али, при­сти­гле су и го­ди­не (76) па зе­мљу из­да­је у арен­ду и са су­пру­гом Ка­ти­цом жи­ви од пен­зи­је ко­ја из­но­си 9000 ди­на­ра. Ма­ло за ше­зде­се­то­го­ди­шњи рад, ка­же, али шта је ту је.

До­бар је ово за­нат, ми­сли Бох­нич­ка и жа­ли што од­у­ми­ре. А ни­је би­ло ни мла­дих за­ин­те­ре­со­ва­них да га уче. Он га је из­у­чио у ра­ди­о­ни­ци Фра­ње Фуј­те. Ку­ћа у ко­јој ра­ди као да је би­ла пред­о­дре­ђе­на за овај по­сао, јер је он тре­ћи ко­вач у њој. Ве­ро­ват­но и по­след­њи.

Док је рас­пи­ри­вао ва­тру у пе­ћи и при­пре­мао се за не­ке сит­не ра­до­ве, су­пру­га Ка­ти­ца је пре­би­ра­ла ар­па­џик за про­лет­њу се­тву. Ми смо на­пра­ви­ли фо­то­гра­фи­ју Бох­нич­ке, јед­ног од по­след­њих ко­ва­ча, она­ко у ње­го­вом еле­мен­ту. Тек да се не за­бо­ра­ви да се од овог за­на­та не­ка­да мо­гли до­бро жи­ве­ти јер се, ка­ко ре­че ста­ри мај­стор "људ­ски ра­ди­ло".