По­сто­ји са­мо јед­на ста­за у овом гра­ду по ко­јој ше­та­ју­ћи осе­тим но­стал­ги­ју за де­тињ­ством. По­сто­је са­мо јед­не сте­пе­ни­це по ко­ји­ма се пе­њу­ћи идем на­зад, без трун­ке жа­ла за про­гре­сив­но­шћу.

Пло­до­ви са­мо јед­ног ке­сте­на ме­ни су би­ли и оста­ли нај­у­ку­сни­ји, а да их ни­ка­да ни­сам про­ба­ла. Тај­не са­мо јед­ног по­дру­ма за ме­не су оста­ле нео­т­кри­ве­не, а мно­га вра­та још у ра­ном де­тињ­ству пре­дам­ном су оста­ла за­кљу­ча­на. Као да су има­ла за циљ да иза­зо­ву и опо­ме­ну да у тра­га­њу за же­ље­ним за ме­не не сме по­сто­ја­ти не­са­вла­ди­ва пре­пре­ка.

Се­стра­ма ни­ка­да ни­сам те­па­ла, али по­сто­ји јед­на ко­ју смо сви зва­ли Се­ка, а би­ла је на­ша. Ка­да ка­жем на­ша, ми­слим на све нас ко­ји смо по­ха­ђа­ли за­ба­ви­ште "Је­ли­ца Ста­ни­ву­ко­вић Ши­ља" у објек­ту Ру­ског дво­ра. Не­у­пу­ће­ни­ма би се мо­гло учи­ни­ти да је по­сто­ја­ла ве­ли­ка да­љи­на из­ме­ђу не­спу­та­не де­це и же­не у зре­лим го­ди­на­ма, али на­ше очи ре­флек­то­ва­ле су ис­кљу­чи­во бли­скост. Си­гур­но је ма­ли број од нас знао шта је гр­ко­ка­то­лич­ка ре­дов­ни­ца.

Но, упр­кос то­ме сви ми, ма­ли "за­ба­ви­штан­ци", ако нас та­ко смем на­зва­ти, зна­ли смо, и не са­мо зна­ли не­го и осе­ћа­ли да је она на­ша. По­глед ове же­не зна­чио је љу­бав, па иако је то да­нас те­шко, не при­стај­те ни на шта ма­ње, а шта мо­же би­ти ве­ће? Цр­ни, бе­ли, ови или они, а би­ло нас је ра­зних у ње­ним очи­ма сви су би­ли рав­но­прав­ни и не­ка­ко ва­жни­ји.

Пре не­ко­ли­ко го­ди­на ова ча­сна се­стра, ко­ја нам је при­пре­ма­ла и по­слу­жи­ва­ла обе­де, упу­ћи­ва­ла нај­ве­дри­ја до­бра ју­тра и уми­ру­ју­ћа до­ви­ђе­ња, са гру­пом ча­сних се­ста­ра оти­шла је из на­шег гра­да на слу­жбу у Хр­ват­ску. Ка­да раз­ми­шљам о њој, исто­вре­ме­но ме про­жи­ма­ју осе­ћа­ња ту­ге и сре­ће, јер знам да смо из­гу­би­ли и да­ли, усту­пив­ши је не­ком дру­гом.

Не са­мо по ча­сној се­стри, ко­ја се по­ред вас­пи­та­чи­ца, бри­ну­ла о де­ци, ово за­ба­ви­ште је би­ло и оста­ло по­себ­но по мно­го че­му. Ни­ко ни­је имао то­ли­ко ви­со­ку огра­ду и ма­сив­не бе­де­ме ко­ји су шти­ти­ли од спо­ља­шњо­сти. Низ зе­ле­них бо­ро­ва, по­крај ста­ре ста­зе у дво­ри­шту, ода­вао је ути­сак стро­го­сти, али вр­ло бр­зо ми де­ца смо ус­пе­ли да их пре­о­бра­зи­мо у по­год­не објек­те за скри­ва­ње. Ула­зе­ћи на ма­сив­на вра­та у за­ба­ви­ште, пе­њу­ћи се по ста­рим, шкри­па­вим жу­то обо­је­ним сте­пе­ни­ца­ма, про­ла­зе­ћи по­ред увек за­кљу­ча­них вра­та, има­ли би­сте ути­сак да сте део не­чег ми­стич­ног и ве­ћег, део исто­ри­је.

А, о тој исто­ри­ји ви­ше сам мо­гла чу­ти од Ми­хај­ла Малц­ка ар­хи­је­реј­ског на­ме­сни­ка гр­ко­ка­то­ли­ка за Срем.

Лет­ња вла­ди­чан­ска ре­зи­ден­ци­ја, ме­ђу Ши­ђа­ни­ма по­зна­ти­ја као Ру­ски двор, по­диг­ну­та је дав­не 1780. го­ди­не. Пр­во­бит­но је то би­ла управ­на згра­да за има­ње да­ва­но на ко­ри­шће­ње Кри­же­вач­кој епар­хи­ји од стра­не Ма­ри­је Те­ре­зи­је. Кри­же­вач­ка епар­хи­ја осно­ва­на је 1777. го­ди­не, а пр­ви кри­же­вач­ки вла­ди­ка био је Ва­си­ли­је Бо­жич­ко­вић. Од 1920. го­ди­не до 2002. го­ди­не то је ма­на­стир се­ста­ра Ва­си­ли­јан­ки, а у од­ре­ђе­ним пе­ри­о­ди­ма ин­тер­нат и си­ро­ти­ште. У све­ту по­сто­ји око 1000 ча­сних се­ста­ра из ре­да Ва­си­ли­јан­ки.

Згра­да је гра­ђе­на у ба­рок­ном сти­лу, ди­мен­зи­је фа­са­де су 42х17 ме­та­ра. Та­ван згра­де ви­сок је 7 ме­та­ра, а ње­го­ва по­вр­ши­на из­но­си 700 м2. Ис­под згра­де на­ла­зе се три ве­ли­ка по­дру­ма, у ко­ји­ма се пла­ни­ра отва­ра­ње лут­кар­ског по­зо­ри­шта за де­цу. У при­зе­мљу згра­де, тач­ни­је у две про­сто­ри­је на­ла­зи се ет­но­граф­ски му­зеј. Ру­ски двор по­се­ду­је вред­ну ар­хив­ску гра­ђу, књи­ге ста­ре и пре­ко 250 го­ди­на. Згра­да се од пре не­ко­ли­ко го­ди­на на­ла­зи под за­шти­том др­жа­ве.

По ре­чи­ма мо­га са­го­вор­ни­ка у пла­ну је да Ру­ски двор по­ста­не ду­хов­но-кул­тур­ни цен­тар за су­сре­те мла­дих свих ве­ра и на­ци­о­нал­но­сти. А, до та­да, да ли зна­те да је због ин­ци­ден­та про­у­зро­ко­ва­ног ста­њем у ко­ме се на­ла­зи та­ван ове ве­ле­леп­не гра­ђе­ви­не, ко­ја би тре­ба­ло да бу­де по­нос на­шег гра­да, јед­на ча­сна се­стра сло­ми­ла кич­му остав­ши до­жи­вот­ни упит­ник.

Ан­дрић је за­пи­сао: "Све мо­же би­ти. Али јед­но не мо­же: не мо­же би­ти да ће по­све и за­у­век не­ста­ти ве­ли­ких и ум­них, а ду­шев­них љу­ди ко­ји ће за бож­ју љу­бав по­ди­за­ти трај­не гра­ђе­ви­не, да би зе­мља би­ла леп­ша и чо­век на њој жи­вео леп­ше и бо­ље. Ка­да би њих не­ста­ло, то би зна­чи­ло да ће и бож­ја љу­бав уга­сну­ти и не­ста­ти са све­та. То не мо­же би­ти".

По­ве­ди­мо се ми­сли­ма на­шег но­бе­лов­ца и по­же­ли­мо да оно што је вред­но оста­не трај­но вред­но.