НА­ДА­ЛЕ­КО ЧУ­ВЕ­НА ЛЕ­КО­ВИ­ТА БАЋ­КО­ВА ВО­ДА
ПУТ­НИ­ЧЕ, АКО СИ УМО­РАН СЕ­ДИ, АКО СИ ЖЕ­ДАН ПИЈ!

О во­ди у Ба­чин­ци­ма чу­ло се на­да­ле­ко. Вла­сник пла­ца на ко­јем се она на­ла­зи Де­си­мир Вуј­ко­вић Баћ­ко има по­твр­де о не­ким ње­ним ми­не­рал­ним вред­но­сти­ма. У сво­ју свет­ску бе­ле­жи ода­кле по­се­ти­о­ци до­ла­зе да је пи­ју и по­не­су ку­ћи

При­род­них ле­по­та и за­ни­мљи­во­сти не мањ­ка шид­ској оп­шти­ни. Кри­за о це­ло­куп­ном дру­штву успо­ра­ва њи­хо­во ис­ко­ри­шћав­ње али ве­ру­је­мо да ће вре­ме­ном ти да­ро­ви при­ро­де би­ти мак­си­мал­но упо­тре­бље­ни.

Нео­бич­на је при­ча о та­ко­зва­ној Баћ­ко­вој во­ди у Ба­чин­ци­ма. Креп­ки 75-го­ди­шњак ра­до при­ча о њој и ње­ној ле­ко­ви­то­сти. Го­ди­на­ма Ши­ђа­ни зна­ју за њу, че­сти су и по­се­ти­о­ци из уда­ље­них гра­до­ва на­ше зе­мље, али и су­сед­них нам др­жа­ва. Де­си­мир Ву­ко­вић Баћ­ко, из Ба­чи­на­ца, ста­ро­се­де­оц ка­ко на­гла­ша­ва, по­чи­ње при­чу:
Још од Ма­ри­је Те­ре­зи­је би­ла је ту во­да. Ка­да је мо­ја же­на Ми­лан­ка на­сле­ди­ла зе­мљу од бра­та Јо­ва­на ко­ји је по­ги­нуо у Дру­гом свет­ском ра­ту, од­лу­чио сам да на тој, са­да на­шој пер­це­ли, по­ста­вим спо­мен-пло­чу ње­му у спо­мен и да на­пра­вим че­сму.

И баш ка­да сам по­чео ра­до­ве, во­да пре­су­ши. Од­у­ста­нем од тих пла­но­ва. Али, ка­сни­је, слу­чај­но чу­јем да не­ки Бо­шко, ето са­да не мо­гу да се се­тим ње­го­вог пре­зи­ме­на, из Вој­ке, ко­па бу­на­ре. Пи­там га за це­ну, он ре­че ко­ли­ко би то ко­шта­ло, ја сам та­да имао па­ре и од­мах при­ста­нем. Ве­ли он ме­ни да ку­пим це­ви ду­жи­не 120 ме­та­ра, ја ку­пим 180. Ка­да је про­био на ду­би­ни пре­ко 180 ме­та­ра во­да је у мла­зу шик­ну­ла у ви­си­ну 45 ме­та­ра. Би­ло је ту још про­бле­ма, али да­на­шња ду­би­на бу­шо­ти­не је 216 ме­та­ра. Из "Ши­ди­не" сам ан­га­жо­вао ба­гер па про­ши­рио ка­нал и по­се­јао ба­шту. Ку­пим си­стем за на­вод­ња­ва­ње да бих стал­но на­вод­ња­вао, ра­дио сам то и но­ћу, и стал­но сам пио во­ду.

Имао сам ка­ме­ње у бу­бре­зи­ма и жу­чи - на­ста­вља Баћ­ко - а он­да 1990. го­ди­не све сам то из­ба­цио и из­ле­чио се. Док­то­ри да не по­ве­ру­ју. Раш­чу­ло се то па по­че­ли љу­ди да до­ла­зе из ра­зних кра­је­ва. По­ма­же ова во­да за раз­не бо­ле­сти - сто­мак, очи, брон­хи­тис...

- Баћ­ко на­гла­ша­ва да је во­да би­ла на ра­зним ана­ли­за­ма ка­ко у на­шој зе­мљи. Та­ко и у Па­ри­зу, Ми­ла­ну. Твр­ди да су ана­ли­зе по­ка­за­ле при­су­ство ра­зних ми­не­ра­ла и ни је­дан штет­ни са­сто­јак. Али ка­ко не­ма све по­треб­не еле­мен­те не мо­же би­ти про­гла­ше­на ми­не­рал­ном во­дом.

У сво­јој све­сци Баћ­ко во­ди еви­ден­ци­ју ода­кле све до­ла­зе по­се­ти­о­ци да то­че ову во­ду. Има их и са ју­га Ср­би­је, а че­сти су ауто­мо­би­ли из Вин­ко­ва­ца, Ву­ко­ва­ра, Оси­је­ка, Ви­ро­ви­ти­це, За­гре­ба... Због бли­зи­не пу­та би­ло би то згод­но ме­сто и за град­њу ве­ћег објек­та, мо­жда чак и ба­ње, ве­ли Баћ­ко, али то је већ ве­лик "за­ло­гај".

Та­бла по­ред пу­та на ко­јој пи­ше "Срем­ски ме­лем" оба­ве­шта­ва пут­ни­ке о овом из­во­ру. За са­да ту је и да­ље са­мо че­сма из­над ко­је су се ових да­на над­ви­ле ис­цве­та­ле гра­не воћ­ке, ко­ја ле­ти пра­ви ле­пу хла­до­ви­ну. Ту је и клу­па да се пре­дах­не... па ако још и во­да по­мог­не, до­вољ­но, зар не? Ка­ко нам струч­ња­ци на­ја­вљу­ју да је ово век у ком ће се во­ди­ти бит­ка за пит­ку во­ду, ко зна где ће се на кра­ју, мо­жда, пи­ти Срем­ски ме­лем са Баћ­ко­ве че­сме?