ПОРОДИЦЕ ЗЛАТИЦЕ МАЛАЦКО И АНЂЕ СТОЈАКОВИЋ СУ ДВЕ ОД УКУПНО ДВАДЕСЕТ ДВЕ ХРАНИТЕЉСКЕ ПОРОДИЦЕ У НАШОЈ ОПШТИНИ

Након што су остали без родитељског старања, четири девојчице и један дечак поново пронашли топлину дома

Златица Малацко (38) из Шида пре 11 година удомила је Мануелу, Сању, Маријану и Владимиру Буила, децу своје сестре по мајци и постала њихов хранитељ.

- Мој супруг и ја смо их довели у своју кућу чим им је мајка умрла, а њихов отац рекао да се о њима не може бринути. Док се није окончала званична процедура у Центру за социјални рад, ми смо се за њих везали толико да нам је било непојмљиво да их сутра морамо вратити - каже нам Златица.

Она, уз подршку супруга Михајла, брине о своје четири полусестре и троје властите деце. Иако по занимању професор филозофије и катехетике, никада није тражила посао јер, како каже, седморо деце треба извести на пут.

- То није посао, то је животна философија. За то треба бити рођен, јер није као оних осам које одрадиш, па ти се свиђа или не. Са том децом мораш бити у добру и у злу, у болести и здрављу - прича Златица.

Најстарија Мануела (23), фризерка по струци, размишља о отварању властитог фризерског салона, а Златица и њен супруг Михајло већ адаптирају једну кућу у ту сврху и боре се да тај њен сан и остваре. Сања (16), Маријана (14) и Владимир (13) још су школског узраста, али и њима планирају пружити помоћ, у складу с могућностима. Живе у кући са пространим и лепим двориштем, а када летују или путују негде, за то им послужи комби у који се ова деветочлана породица, без проблема, смести.

- Када смо децу узимали, закон је прописивао да се у једну породицу може сместити само двоје деце и да се за то добија одговарајућа новчана накнада. Ми смо, наравно, пристали да то буде само за две млађе девојчице, а да све четири буду код нас, како их не би раздвајали. Седморо деце ипак треба школовати. Пошто смо у блиском сродству, немам право на радни стаж, као што је иначе случај у хранитељским породицама - објашњава Златица.

Као и већина девојака, ни Златица није ни помишљала да би могла имати овако многобројну породицу, али данас јој је то сасвим нормално. У почетку је, признаје, било тешко, јер имала је три бебе у пеленама, било је бомбардовање и прилично тешка ситуација. Сада је, каже, лакше јер много тога могу сами, а често јој помажу и у кућним пословима.

Златица нам је на крају разговора рекла:
- Добри људи, који имају места у срцу, имаће и у кући.
А да је то заиста тако, сведочи и случај Анђе Стојаковић (54), домаћице из Шида, која је пре 8 година у свој дом примила десетогодишњег Дејана Станојловића, иако има четворо властите деце.

- О хранитељству нисам ни размишљала, али тада сам радила на аутобуској станици и Дејана сам ту стално примећивала. Рекао ми је да не иде у школу, да је на улици. Видела сам одмах да је добро дете. Признајем, нисам познавала његову нарав, али како није имао где, одлучила сам да га поведем кући. Спавао је у истом кревету с једним од мојих синова док се нису створиле могућности да купимо још један кревет - прича нам Анђа.

Накнаду за хранитељство је почела примати тек након неког времена, а до тада је, како каже, било ствари од њене деце које су несебично делили. Дејан је данас племенит и интересантан осамнаестогодишњи младић. Похађа средњу Техничку школу у Шиду, уједно ради у перионици, а са зарађеним новцем већ је купио прилично скуп бицикл. Прича о томе би остала недоречена ако не бисмо напоменули да је Дејан пет година био члан Бициклистичког клуба Шида, а о бициклизму говори с радошћу и завидним предзнањем.

На наше питање да ли се икад покајала због ове одлуке, одговорила је:
- Не, никада. Дејан је добро и вредно дете. Волим га, а и он свима каже да сам му мама. Не знам какав ће бити његов животни пут, али у мојој кући ће имати места докле год жели - наглашава Анђа.

У свеопштој трци за временом и новцем, људи све чешће заборављају на хуманост и све се теже одлучују на тако велик корак као што је хранитељство. И не само то, све теже проналазе разумевање за људе као што је Анђа. Она нам на то каже:
- Многи, нама блиски, људи не могу да схвате да смо прихватили дете које нам није ништа. А опет, има и оних који кажу да сам најсрећнија жена на свету. Искрено, слажем се с њима.