МЛИНОВИ КОЈИХ НЕМА

Многи не знају да Шидина извире код села Љуба и њен извор мештани зову „Ћоравац”. Предање каже да онај ко се напије воде с извора више никада неће напустити Љубу. Извор је својевремено био толико снажан да је у својој непосредној близини покретао воденични точак

 Од извора, до ушћа у Босут код села Вишњићево, Шидина има ток дуг око 30 километара. Некад богата чистом водом и снагом, која је могла да покреће воденичне точкове, била је понос грађана који су је, из милоште, прозвали својом реком.

Данас, Шидина нити је богата водом, која би могла да покрене воденични точак, нити је чиста. А управо та, чиста Шидина из давних времена, у нашем саговорнику Зорјан Павлу буди носталгичне успомене. Сежу оне у године које су обележиле почетак двадесетог века и детињство, које је провео у једној од воденица на Шидини у селу Сот.

Своју причу, овај осамдесетчетворогодишњи виталан старац, који се још и данас не плаши послова од којих би зазирали и много млађи, почиње сећањем на те прекрасне успомене из детињства.

„Мој отац Јан Коза рођен је у Ердевику. Био је вршњак двадесетог века, а мајка је била Шиђанка из породице Чањиове. Презиме Зорјан узели смо касније, након другог светског рата. Отац и мајка су заједнички живот почели у великом сиромаштву у којем им је рођено шесторо деце: четири сина (Јан, Павле, Миша и Андрија) и две ћерке (Ана и Зуска). Тражећи излаз из сиромаштва отац је од 1929. до 1931. године боравио у печалби у Аргентини. Одатле је донео довољно новца, да од породице Миловановић у Соту, купи воденицу на Шидини са мањим имањем. Ту смо живели од 1932. до 1945. године а отац се бавио млинарством.

Судбина је хтела да се нешто догоди са изворима, који су Шидину снабдевали водом, да су скоро пресахли. Воде није било довољно за покретање воденичних точкова. То нас је присилило да се после другог светског рата преселимо у Шид”.

У гласу нашег саговорника осећала се сетни призвук када се сећа дана своје ране младости. Носталгија за временом које је проживео у својој воденици. Али при помисли какву је судбину доживела Шидина ово прелази у очајање.

Онда се поново враћа на обале Шидине у она давна идилична времена.

„На Шидини је некада радило чак тринаест воденица.

Прва је била у шидском атару у Чизовцима на месту које су Шиђани касније познавали као „вовопад”. Овде је Шидина била најмоћнија и најбогатија водом. Власник ове воденице била је породица Тубић.

Друга воденица налазила се у Шиду на месту близу садашњег игралиша ФК Једнота. Власник ове воденице била је породица Шушкић. Мислим да је власнику било име Васа. Међу нама децом био је познатији по надимку „Деда мајмун”. Прича каже да је, деда Васа једној групи дечака, која су се купала у језерцу крај његове воденице, узео одећу и скоро целог дана није хтео да им је врати. Над нагом децом, која су се смрзавала у води, сажалила се деда Васина супруга. Повицима „врати деци одела мајмуне један”, успела је да спасе децу да не би гологуза ишла кући. Тако је деда Васи остао надимак.

Трећа воденица се налазила такође у Шиду при крају данашње улице Саве Шумановића. Последњи власник воденице била је породица Сафчак. Пре воденице је воденичар направио језерце. На њему су многи Шиђани, а нарочито деца, потражили освежење током врелих летњих дана. Један од мотива на слици Саве Шумановића „Купачице” је моти са овог језерца, у чијој се позадини види стари зидани мост на Шидини. Нажалост ово језерце узело је и жртву јер се приликом купања утопио један дечак.

Следећа воденица била је у Беркасову, близу садашњег млина. Њен власник је био неки господин Гоћ. О овој воденици најмање знам.

Власник следеће две воденице, које су се налазиле у Бикић Долу био је манастир у Привиној глави. Једну воденицу касније је купила породица Хетрих, а другу поридица Сокол.

Онда је следила наша воденица у Соту. Сви су је познавали као „Козова воденица”. Такође у Соту, али нешто вишље била је следећа воденица, која је припала породици Бобаљ. 

Још узводније у Соту је била и трећа воденица чији је власник био Петар Њилицај. Последња воденица у Соту била је воденица Владе Миловановића, коју су познавали као „Урошева воденица” према старом власнику.

Две воденице, које су се налазиле између Сота и Љубе поседовала је породица Хетрих. (Син млинара Хетриха је познати ТВ новинар Иван Хетрих, који се ту и родио).

Последња, бар мени позната воденица била је на уласку у Љубу. Нажалост, презиме власника се не сећам. Мислим да је то била породица Шили, пошто су је звали „Шилијева воденица”. За ову воденицу везан је и један трагичан догађај. Док су родитељи, воденичар и његова супруга, били на њиви у воденицу су упали провалници, опљачкали је и убили воденичареве двоје мале деце”.

Набрајањем воденица је њихових власника распламсала су се сећања саговорника. Она су се сада пренела на саму технологију рада у воденицама.

„Од укупно тринаест воденица на Шидини само четири су млеле пшеницу и одвајале, брашно, гриз и мекиње. Осталих девет млеле су на просто и претежно кукуруз. Све су биле типа „поточаре”. Учинак ових воденица био је мали у поређењу са капацитетом данашњих млинова. За 24 часа, могли смо да самељемо око 200 килограма пшенице или око 600 килограма кукуруза. За данашње појмове то је била толико проста технологија, коју је могуће испричати у неколико реченица”.

Након тога, наш саговорник, се поново вратио у стварност. Почео је да псује оне, који су својим делом, допринели томе да Шидина скоро у потпуности пресахне и буде толико загађена да представља ругло града. Некада смо се у Шидини купали, из ње се могла пити вода. Данас је толико загађена да из ње и жабе беже.

На његову оправдану љутњу нема коментара.