По­бед­нич­кој еки­пи "Ми­ти­ног мли­на" би­ло по­треб­но ма­ње од 13 ми­ну­та да за­ко­ље брав­ца, на­пра­ви ко­ба­си­це, ис­пан­длу­је шун­ку и ис­тран­жи­ра ме­со

С је­се­ни и по­чет­ком зи­ме, кад по­сто­ји ве­лик из­бор уто­вље­не сто­ке и кад је вре­ме по­год­но за нај­лак­ше одр­жа­ва­ње на­мир­ни­ца, мно­га шид­ска до­ма­ћин­ства при­пре­ма­ју на­да­ле­ко по­зна­те спе­ци­ја­ли­те­те, до­ма­ће пре­ра­ђе­ви­не од ме­са. Спра­вља­ју их не са­мо се­о­ска до­ма­ћин­ства, по до­брим ста­рим, пи­са­ним или не­пи­са­ним, а с ко­ле­на на ко­ле­но пре­но­ше­ним ре­цеп­ти­ма.

За­то сви­њо­кољ, за­би­јач­ка, ди­сно­тор, свињ­ска да­ћа, кла­ни­ца, ко­ли­ње, кар­би­на... и ка­ко још не зо­ве­мо је­се­ње кла­ње сви­ња и пре­ра­ду ме­са у до­ма­ћин­стви­ма, има ду­гу тра­ди­ци­ју на овим на­шим срем­ским про­сто­ри­ма.

Сва­ком ко је ма­кар јед­ном при­су­ство­вао сви­њо­ко­љу, увек ће оста­ти у трај­ном се­ћа­њу овај жи­во­пи­сни до­га­ђај, то­ком ко­јег се пре­пли­ће ин­тен­зив­ни рад с дру­же­њем, ве­се­љем и ужи­ва­њем у нај­бо­љим спе­ци­ја­ли­те­ти­ма од свињ­ског ме­са. А упра­во је Срем по­знат по то­ме. Срем­ске ко­ба­си­це и ку­лен, до­ма­ћа шун­ка и сла­ни­на, џи­гер­ња­ча и шваргл, па свињ­ски па­при­каш и ки­фли­це са са­лом, или по­га­чи­це с чвар­ци­ма, са­мо су не­ки од спе­ци­ја­ли­те­та ко­је спра­вља­ју ста­нов­ни­ци ре­ги­о­на из­ме­ђу Са­ве и Ду­на­ва.

То је, ујед­но, био и мо­тив да ен­ту­зи­ја­сти из Сло­вач­ког кул­тур­но-умет­нич­ког дру­штва "Јед­но­та" у Ши­ду, пре де­се­так го­ди­на зач­ну ма­ни­фе­ста­ци­ју под на­зи­вом Срем­ска ко­ба­си­ци­ја­да. Пре не­ко­ли­ко ле­та ова фе­шта је до­би­ла при­ме­се и сви­њо­ко­ља, јер у окви­ру так­ми­че­ња за нај­бо­ље срем­ске до­ма­ће ко­ба­си­це по­сто­ји и оно у кла­њу бр­зом сви­ња, пра­вље­њу ко­ба­си­ца, тран­жи­ра­њу ме­са и пан­дло­ва­њу шун­ки.

Пр­ве го­ди­не еки­пе (чи­не их три чла­на) су де­ло­ва­ле као успо­рен филм у од­но­су на вре­ме ко­је је по­сти­гла ово­го­ди­шњи по­бед­нич­ки тим - 12 ми­ну­та и 46 се­кун­ди, с ка­зне­ним бо­до­ви­ма, а ина­че ни је­да­на­ест ми­ну­та им ни­је тре­ба­ло да ура­де све оно што је глав­ни су­ди­ја зах­те­вао од њих, а пред­ви­ђе­но је пра­ви­ли­ма. Овог 10. фе­бру­а­ра глав­ни су­ди­ја био је Звон­ко Ма­јер, а по­ма­га­ли су му чла­но­ви жи­ри­ја и се­кун­дан­ти. У над­ме­та­њу су уче­ство­ва­ле че­ти­ри еки­па: "Ми­тин млин" из Ши­да, СЗТР "Ишто­ко­вић" Ба­чин­ци, "Би­знис клуб" Сла­ти­на (Хр­ват­ска и "Јед­но­та" из Ши­да, па се мо­же ре­ћи да је так­ми­че­ње би­ло ин­тер­на­ци­о­нал­но, што би се на­род­ски ка­за­ло - ме­ђу­на­род­но.

Е сад, у тој ме­ђу­на­род­ној ели­ти нај­бо­љи су би­ли ме­са­ри из "Ми­ти­ног" ти­ма: Ни­ко­ла Дуј­ко­вић, Дра­го­љуб Пре­ра­до­вић и Ми­лен­ко Xам­бић. Они су осво­ји­ли по­бед­нич­ки пе­хар и по­кло­не. Дру­ги су би­ли "Ишто­ко­ви­ћи" из Ба­чи­на­ца у са­ста­ву: Ју­ре Бе­бек, Да­мир Хнат­ко и Си­ни­ша Со­ић, а тре­ће ме­сто при­па­ло је Би­знис клу­бу из Сла­ти­не у са­ста­ву: Гој­ко Шу­ша, Ми­ло­ван Вук­ши и Ан­дри­ја Бе­лан. Они су по­сао ура­ди­ли за 17 ми­ну­та и се­дам се­кун­ди. Пр­ва­ци су по­сти­гли вре­ме 12 ми­ну­та и 47 се­кун­ди, дру­го­пла­си­ра­ни 13 ми­ну­та и 21 се­кун­ду, а че­тво­ро­пла­си­ра­ни из "Јед­но­те" (Ан­дри­ја Ра­у­за, Ве­ња­мин Хо­ван и Де­јан Вра­не­ше­вић) има­ли су вре­ме про­шло­го­ди­шњих по­бед­ни­ка - 27 ми­ну­та и пет се­кун­ди.

Тре­ба на­гла­си­ти да се так­ми­че­ње од­ви­ја­ло по ве­о­ма ло­шем и до­сад­ном ки­шо­ви­том вре­ме­ну, пред око хи­ља­ду гле­да­ла­ца, ко­ли­ко не­ма ни на ста­ди­о­ни­ма где се игра­ју пр­во­ли­га­шке фуд­бал­ске утак­ми­це.

Дру­же­ње так­ми­ча­ра, спон­зо­ра и гле­да­ла­ца на­ста­вља се у ве­ли­кој са­ли и би­фе-клу­бу Сло­вач­ког на­род­ног до­ма, уз фри­шко при­пре­мље­не спе­ци­ја­ли­те­те од свињ­ског ме­са.

И док Ми­тар Ми­тро­вић, пред­став­ник еки­пе "Ми­тин млин" из­ла­зи на би­ну да се за­хва­ли ор­га­ни­за­то­ри­ма и уче­сни­ци­ма, кон­ста­ту­ју­ћи да "ан­ти­до­пинг кон­тро­ла ни­је до­бро оба­ви­ла свој по­сао, јер да су струч­но то ра­ди­ли уста­но­ви­ли би да су "мли­на­ри у ме­сар­ским уни­фор­ма­ма" би­ли дрин­кинг и ка­ши­ра­ли би их из да­љег так­ми­че­ња. Тад је "па­ла сум­ња и у рад су­ди­ја, јер су мо­жда и они би­ли гро­ги" од бр­зи­не вре­ме­на ко­је је би­ло по­треб­но за пр­во ме­сто. За­вр­ша­ва­ју­ћи сво­је "из­ла­га­ње" Ми­та од­ла­зи с би­не, а из "под­зе­мља" се за­чу­ше ур­не­бе­сни зву­ци ли­ме­них ин­стру­ме­на­та "Шид­ских тру­ба­ча".

На­ста­је ха­ос. Бум, бум, бум... чу­је се ве­ли­ки бу­бањ ко­јег но­си нај­ни­жи члан ор­ке­стра. На­ста­је еуфо­ри­ја. Тру­ба­чи сви­ра­ју "Са Ов­ча­ра и Ка­бла­ра" и низ дру­гих по­зна­тих ме­ло­ди­ја ко­је су про­сла­ви­ле срп­ске тру­ба­че ши­ром све­та. У са­ли луд­ни­ца. Сви су на но­га­ма а на пла­фо­ну се љу­ља­ју лу­сте­ри. Све очи су упр­те у по­бед­ни­ке јер са­мо за њих сви­ра­ју Му­ста­фа и ње­го­ви по му­зи­ци по­зна­ти же­сто­ки мом­ци.

Од за­глу­шу­ју­ће бу­ке при­сут­ни не мо­гу ни уста да отво­ре, а ре­ђа­ју се "Ђур­ђев­дан", "Марш на Дри­ну", "Ка­ла­шњи­ков" и дру­ге ме­ло­ди­је из тру­бач­ког ре­пер­то­а­ра ко­је су ви­ну­ле Гу­чу у сам врх свет­ских му­зич­ких до­га­ђа­ја. До тад не­при­ко­сно­ве­ни там­бу­ра­ши од­ла­зе у ма­лу са­лу на од­мор, а тру­ба­чи сви­ра­ју да се чу­је до цен­тра гра­да. Утом сти­жу и све­же при­пре­мље­не "сви­ња­ри­је" од ме­са упра­во тог да­на за­кла­них сви­ња. На ова­ли­ма има до­ма­ће љу­те фри­шке срем­ске ко­ба­си­це, пе­че­не џи­ге­ри­це цр­не с бе­лим и цр­ним лу­ком, швар­гла и још то­плих све­жих чва­ра­ка.

У чи­ни­ја­ма је ки­се­ли ку­пус, про­ко­ле се­че­не на круп­не коц­ке и по­су­те љу­том ту­ца­ном као крв цр­ве­ном па­при­ком и пре­ли­ве ма­сли­но­вим уљем. По­сле све­га то­га го­сти тро­ше хлад­не до­ма­ће шпри­це­ре у обил­ним ко­ли­чи­ни­ма. На­ко ре­че да нај­бо­љи срем­ски шпри­цер има три осо­би­не: да је хла­дан, да га има у из­о­би­љу и да је џа­ба.