Галерија слика "Сава Шумановић" у Шиду добитник награде "Искре Културе"

До деведесетих година прошлог века, Шид је био варошица кроз коју су пролазили многи важни путеви и људи. Данас је то место транзиционог преживљавања, што би рекли шиђани- у коме се окреће аутобус.

Ипак, у културно-историјском смислу, Шид има благо на коме му завиде метрополе, а то је Галерија слика “Сава Шумановић”.Основана је 1952. године, на темељу даровног уговора којим је сликарева мајка Персида шумановић граду шиду поклонила 417 Савиних слика и породичну кућу од 400 квадратних метара, као изложбени простор (крајем осамдесетих је адаптирана и дограђена). У непосредној близини Галерије, у улици која носи његово име, налази се и Спомен кућа Саве Шумановића (општина је откупила од наследника, а од 1982. је отворена за посетиоце).

На овој адреси сликар је провео детињство, младост и најплодније стваралачке године; о томе сведочи очувани породични намештај , његова писана заоставштина, атеље. Из ове куће Саву Шумановића су усташе одвеле у Сремску Митровицу на стрељање, 28. августа 1942.

Стицајем животних околности, јер су му родитељи били пореклом из богатих шидских породица, Шид данас баштини Саву шумановића (1896-1942), једног од највећих српских сликара. Био је врхунски образован и један од првих са ових простора који се усавршавао у Паризу, међу најранијим српским постмодернистима.шиђани су га својатали, али га нису разумели. Чудан им је био тај господин који шета по прашњавим сремачким сокацима у белом свиленом оделу и по чијем ходу су навијали сатове.

Уметнички фонд његове Галерије броји укупно 417 слика, од којих су 356 уља на платну, а остало су скице у разним техникама (цртежи, пастели, акварели, разблажена темпера). Мањи део збирке су париске слике, а већина је из Шидског, најбогатијег Савиног стваралачког периода, јер је у шиду провео последњу деценију живота. Доминантне теме су актови по париским скицама и пејзажи завичаја. Историчари уметности кажу да су та платна-савршена синтеза изузетног талента, врхунске уметничке школе, париског искуства и сремског колорита.Реад МореБио је продуктиван уметник, многе слике је продавао и поклањао. Француска влада му је откупила “Акт”, која се данас чува у Музеју у Монпељеу. Чувена “Пијана лађа” је понос Музеја савремене уметности у Београду, а “Доручак на трави”-Спомен збирке Павла Бељанског у Новом Саду.

Двадесетак његових радова чува Галерија Матице српске, многе су по приватним колекцијама. У Шиду још има људи који памте Саву шумановића. Неки од њих су овековечени у серији портрета шидске деце, коју је уметник радио крајем тридесетих година 20. века. Сада су то баке и деке, а њихова сећања сакупља и бележи историчарка уметности Весна Буројевић, која је и Директора Галерије:

-Ових дана Галерија је добила награду “Искре културе” Завода за културу Војводине, на коју смо веома поносни, јер се додељује за вишегодишњи рад.Заиста настојимо да уметност Саве шумановића што више буде јавно добро. Прошле године смо издали каталог, а направили смо и интернет презентацију. О шумановићу ни изблиза није све речено, а по најмање је истражен тај његов најснажнији, Шидски период.

Баш ових дана из штампе је изашла репрезентативна монографија “Сава Шумановић, препуштање пасији” Љубице Миљковић из Народног музеја у Београду. Наша галерија је суиздавач, са београдском “Принт медијом”, а ускоро ћемо приредити промоцију какву та књига заслужује.

Наш основни проблем је што је Галерија “Сава Шумановић”-институција од изузетног значаја, а њен оснивач је општина. Наглашавам да ми са локалном самоуправом одлично сарађујемо, они заиста чине што могу, али им је буџет скроман. Дотирани смо и из покрајинског буџета, али то није довољно. Слике су нам у привременом депоу, галеријски простор није климатизован, шумановићева спомен-кућа треба такође да се дотера-то су само неки од послова који чекају због недостатка новца.

Ако је Персида Шумановић, и без сина и без мужа, кроз вихор светског рата, па све до педесетих година прошлог века, успела да сачува толике, уметнички и историјски изузетно вредне слике, наша је дужност да их стално показујемо свету, закључује Весна Буројевић.

Персида и Тито
Савина мајка Персида Шумановић била је изузетна жена. Грађански образована и енергична, увек је подржавала синовљева уметничка стремљења. Поживела је 93 године, брижно чувајући Савине слике, што није било ни мало лако током Другог светског рата. Након што је граду поклонила Савину заоставштину, наставила је да се бори за њену, недовољно познату и признату лепоту. И то, за она времена, на најмудрији начин: половином шездесетих написала је писмо Титу и позвала га да дође у Шид, у Галерију “Сава Шумановић”.

Тито је дошао, видео слике и питао за госпођу Шумановић. Рекли су му да није могла да дође, јер је стара и немоћна, а он се, мимо протокола, упутио Персиди на ноге. О том догађају се и дан-данас прича по шиду. Најважније од свега је да су тадашњи локални а и други моћници схватили вредности које су похрањене у овој галерији.

Од 1962. (сваке треће године) одржава се Меморијал Саве Шумановића, а Галерија настоји да буде један од носилаца културног живота у овом крају.