У тим нашим малим, космополитским, грађанско-сељачким варошима на континенту Срему – где се људи мање-више (пре)познају, и где се на улици још може чути:
“Добро дан!” – понекад је довољно, штавише препоручуј се као дневна доза егзистенцијализма и интроспекције, сести за сто Градске кафане (или, с времена на време, оти»ћи до железничке станице), и прелиставајући новине и пијацкајући кафу – с коцком ратлука прободеног чачкалицом, ако може!
– или, просто, само зазјавајући под надстрешницом станичне зграде, посматрати људе, глумце тоталног позоришта, провинцијску представу без почетка и краја, и са свешћу да си и сам глумац и да си и сам посматран (!), суочити се у «епрувети са универзалном драмом и пролазношћу, крхкошћу и трагизмом, чудом и мистеријом људског живота.
И, с тим у вези, ево ме, опет, у Шиду, на јутарњој кафи! Два месеца откако сам се у овој вароши и железничком чвору на трагикомичној граници између ћириличног Срема и латиничног Сријема, службено чварио призивајући рубрике на правој мећави са Шумановићевих сунчаних уља, летњем кијамету који се тих “незапамћених” неколико дана, почетком јула, обрушио на континент Срем са метеоролошком репутацијом стогодишњих врућина, срчемо, пре неко јутро, пре почетка посла, кофеин с пенушавим врућим млеком, релаксирани на још увек прохладној тераси кафеа “Сити” (лево крило, десно је за млађу клијантелу) у централном делу трговачко-кафанског Карађорђевог шора, и разбашкарени на удобним плетеним столицама слушамо прогнозу која за тај дан и наредне дане обећава “највише температуре током овог лета”, што ће рећи – најављују ултравиолентну стихију баждарену на, чак, четрдесет степени... брррр... да се смрзнеш! Пошто је за очекивати да се Шид, око поднева, изложен афричким температурама, повуче у себе, закопча у љуштуру, спусти ролетне и укључи климе, обамре, липса, све у свему потоне у неку врсту дневне летње хибернације (до вечерњих часова), припремам стратегију за ванредне околности и кафенишући са Слободаном и Васом на зеленој чоји “Ситија”, призивам Анђела репортаже да ме данас обрадује с неком добром причом, као што је то учинио почетком јула, када ми је на улици средио сусрет са господином Сретом Гегићем, Зимским човеком из Шида.
Конобар Синиша Ковачић, дечко строго зализане косе, седа на моју молбу на ивицу столице, и између две муштерије (“Синиша, да платим каву!” довикује оближњи староседелац), потврђује ми утисак да је “Сити” типична градска преподневна кафана (“Највећи промет је до једанаест сати.”). И – попут свих Градских кафана на свету, и ова је позиционирана на ударној штрафти, “корзоу”, главној варошкој променади, «тако да гостима, а сви се мање-више (пре)познају, нико и ништа не може да промакне непримећено са дубоке, наткривене терасе која фукционише (с мало маште и уметничке слободе) као нека врста ложе или балкона тоталног шидског позоришта. Укључујем сензоре, како бих «детектовао ово место! На тераси, згодној за кибицовање и глуварење, с обзиром да је издигнута изнад тротоара расхлађеног дрворедом, кафенише такозвани озбиљни свет, господа и даме зрелих средњих и – пензионерских година, пословни људи Шида и окружења, трговци из кварта, занатлије и општинари, полицајци и суповци, свраћају локални новинари (а ја сам, као, глобални новинар, је л!), близу је Радио Шид, долази избеглички свет, којег је Шид крцат, претежно из оближње државе Шаховнице, и насупрот нашег стола: две зреле градске даме савршених профила осенчене у контра светлу, Шидијанке интелигентне, самосвесне лепоте, срчу кафицу (или кавицу), сисају танке цигарете с мирисом лаванде, и цвркућу, на славонском језику, на женске јутарње теме.
Промичу лица поред Градске кафане, и међу њима, гле случајности, пролази Силвија Бартош! Ту сам шидску васпитачицу упознао пре два месеца под надстрешницом железничке зграде, док сам анализирао (службено, за потребе ове рубрике) возове и путнике; моја омиљена забава и – медитација, кад год сам у прилици да свратим до једне од тих наших тужних архаичних сремских станица (са неизбежним “Инсиним” часовницима на плафону и висећим корпицама са мушкатлама)«», попут оних у Руми и Иђији – и, надасве, попут одавно мртве железничке станице у Врднику (1889–1970), моје судбинске станице на коју ме је мама Анђа, скоро да сам ту епизоду сасвим заборавио, водила (са Нове колоније) да гледам возове. Обожавао сам парњаче! Четрдесет пет година од тада, бабрам, почетком јула, по скоро пустој шидској станици, чији перони цврче на сунцу, и затичем Бартошеву поред ограде са Луком у наручју. Чекају воз»? Да, чекају “сарајевски” воз из Београда, долази у једанаесет сати, али нити путују, нити некога дочекују...
“Мој Лука обожава да гледа возове”, рекла ми је мама Силвија, “па га мој муж Владимир и ја – живимо ту у близини – сваког дана доносимо на станицу. Купили смо због Луке чак и ред вожње!”
Кад, ено га, десетак минута после Бартошеве, поред Градске кафане, средином Карађорђеве штрафте, жури Триво Жестић, без бицикла! Пре два месеца, истог дана када са упознао Силвију и Луку (и, наравно, Срету Гегића), један човек заруделе, знојаве коже и рашчупане снежне косе са зулуфима дубоко спуштеним преко виличне кости, снажног длакавог врата и сувог стомака (испод беле кошуље кратких рукава), жилавих руку изровашених с неколико свежих црвених огреботина (од трња) на подлактицама, опремљен платненом торбом обешеном о бок на “каишу” косо пребаченим преко кошуље и рамене кости, главиња у радним чакширама и рашнираним кринкама извучених језика и гура кроз врели Шид, истим овим Карађорђевим шором (из правца железничке станице), бицикли затрпан пластом жутог ивањског цвећа, увезаног око волана и саденутог на “пактрегеру” од две гране учвршћене за зглобове рама. Визуелна посластица за дигиталног сликара С. Шушњевића! Продавац ивањског цвећа, Триво Жестић, “силом прилика” из Вашице, који се са својим жутим биљкама, убраним на обалама оближњег канала, управо био запутио на пијацу, где је намеравао да, на лицу места, исплете венчиће и да их прода (“Све ће то отић’ до мрака!”), рекао ми је тада да – као што сам инстинктивно и претпоставио, чим сам га угледао – није “одавле”, него “од Пакраца”, село Шеовица (“Било је чисто српско, а сад тамо свакаквијех људи има!”). И, дакле, пошто му се журило на пијацу, и није му било до дугачке приче – а штета, јер ни ја нисам хтео да га сведем на потпис под фотографију! – Жестић је још, скидам га с диктафона, стигао да ми добаци: да је црнчио у пакрачком каменолому (“Још двије године до пензије, ако је ’Рвати дадну, пре него што цркнем...”); да је у Шид, то јест у Вашицу, избегао са фамилијом деведесет седме (“Све бјежало, јеб’ га, па мораш ић’ за њима!”); да у неком “купитом” кућерку живи са женом у Вашици и да преживљава радећи сто послова (“И косим и копам и сјечем трње и цвијеће берем...”); да су му синови Мирослав и Момчило у Норвешкој од пре десет година (“Дадну и они мало пара...”); да у Вашици живи... Како? Како живи?
“Свакако, јеб’ га! Некад вако, некад нако!” узвратио ми је филозофски Триво Жестић, и одмахнуо руком из полуокрета, гурајући тротоаром бицикли затрпан ивањским цвећем.
Смењују се глумци на јутарњој сцени Градске кафане у Шиду, али ја чекам да наступи – па да најзад откријем карте! – главни јунак моје последње истините новеле из Шидског циклуса, Сремац са дрнишког камена, шидски трговац и голубар, самац који је читав век, проживљен у Шиду, све до пензионисања, пре десетак година, својим елегантним изгледом и уљудним понашањем, својом пословношћу и одговорношћу, био репрезент старинског (шидског) господства у најлепшем смислу тог појма, да би му се онда, поверио ми је, “откачио неки федерчић у глави”, и од тада је овај добри човек, о коме нисам чуо ни једну ружну реч, поштовани и честити грађанин – такорећи до јуче и сам гост Градске кафане! – прешао у другу димензију свог живота, и сада у сред лета, по највећим врућинама, вилени по граду у дебелом зимском капуту (због којег сам га и назвао: Зимски човек).
И, ево га, поред терасе, тротоаром, пролазе господин Срета Гегић, оклопљен с два дугачка сакоа на себи и у папучама навученим на чарапе, и његова псећа свита! Силазим из ложе на сцену и заустављам Зимског човека из Шида. Срета гледа, нешто му није јасно. Гледају и керови, њима тек није јасно. А гледа и публика са терасе Градске кафане. Ширим «“Дневник” (тако да га сви виде) и, док Шушњевић шкљоца и збуњује и окупља посматраче, показујем Срети Гегићу причу коју сам објавио о њему. И пре два месеца обећао да ћу му донети новине. Човек, отворених уста, упире прстом у себе на фотографији. – “То сам ја!” Пролазници се заустављају и завирују у новине. Очекујем аплауз из гледалишта са терасе Градске кафане, али не треба претеривати, тамо је тајац. Ћуте и гледају. И Срета Гегић гледа, задубио се у новине. Једна суза откачиње му се из ока и цури низ образ. Ми смо глумци. Срета Гегић је истина.