Када сам је главињајући запеченим тротоаром уз замрле прозоре и увоштене капије Великог шора, спазио у стаклу под рефлексијом болесне светлости крвожедног афричког сунца, то јест, када је Црна, испружена с унутрашње стране на платфорами празног излога Пројектног бироа, угледала мене својим крупним, зеленкастим, дијамантским очима, дубоким као свемир и оштрим као бодеж, учинило ми се да је та мачка затворена у стакленом зиду, можда заборављена, и не може напоље.
И шта сад? То су оне експлозивне уличне друштвене игре – а шта је улица него свакодневно минско поље! – када нагазите на мину коју вам је подметнуо Случај, ситуација чију појаву и дејство не можете ни предвидети ни контролисати, па самим тим ни избећи; то су она свакодневна, наизглед ситна, а у ствари суштинска искушења, када вам у око – попут дотичне мачке “заробљене” у излогу – упадне некакав жесток призор или детаљ, пријатан или непријатан, према коме се моментално, али моментално, морате одредити – људски, морално и етички, па ако хо»ћете и професионално, окренути или погнути главу и оти»ћи (претварају»»ћи се да вас то не тиче) или одмах ступити у акцију. И бацити рукавицу у лице Случаја!
Црна мачка, црна као најдубља ноћ, пробада својим прецизним, дијамантским погледом два лица наднета над њу са спољне стране стакла под рефлексијом. И с обзиром да су стаклена врата локала у Цара Лазара бр. 12, чије сам се кваке непланирано машио, тог момента, била закључана, већ сам био спреман да у координацији са фоторепортером нешто предузмемо (на пример, најпре да алармирамо комшилук), па да видимо какво ће дејство ова спасилачка интервенција имати на мачку и, истовремено, на репортажу (с којом сам одавно поистоветио живот), када у стаклу, одједаред, исксрну човек, отључа врата и, схвативши да је у питању забуна с мачком, ситуација која се већ догађала, рече с осмехом: “А, не, не... То је моја Црна! Стално је са мном у локалу. Остале мачке су на дворишту, само Црна је овде...” И тако сам пре неки дан у Шиду упознао архитекту Бранислава Ковачевића.
У расхлађеној канцеларији Пројектног бироа «“Бранислав Ковачевић” (под кровом обновљеног дела куће у фази опремања), где нас је Ковачевић примио с врелог и скоро тотално опустелог Великог шора као де су у његовом локалу подразумевамо: радни сто са компијутерским оруђем и пластом документације, плакар са фасциклама и “цехофским” инструментима и ребраста клупа до зида, светлосиви керамички под (с уграђеним грејањем) и, све у свему, атмосфера новијег пословног простора непретенциозне унутрашњости у белом дезену, а у духу модерног и опуштеног мушког канцеларијског решења. И црна мачка у стаклу излога! Мачка која скаче с платформе излога и открива ми да јој задња десна нога ландара као гумено црево.
Па, да стартујемо причу. И, дакле, док ми се Црна, систематично истражујући брадатог и чупавог придошлицу у својој канцеларији, таре и увија око голих листова као свила и њушка ми босе ноге у сандалама, да би онда – са задивљујућом акробатиком којом је овладала ова «“инвалидна” мачка! – скочила на клупу, мени с бока, провукла ми се иза леђа и сместила се између Ковачевића и мене, њушкајући ми шаку с укљученим диктафоном (брковима је детектовала вибрације), дотле ми њен медијум, да тако кажем, њен власник – ако мачка може да има власника! – предочава зглобне тачке мацине пет година старе биографије. Црна је, наиме, “дете куће”, родом из старседелачке мачије фамилије од неких пет-шест редовних чланова, које Ковачевић, мачији добротвор из Великог шора, храни и поји у свом позадинском дворишту, код старе “јеврејске” куће (о кући касније). Према његовој верзији, Црна је била, површински узев, мачка као све друге обичне мачке из њиховог дворишта – осим што, можда, има најкрупније и најлепше очи – све док је на улици, пре неку годину, није закачио непознати пнеуматик, сломио јој задњу десну ногу и карличну кост, нанео јој унутрашње повреде (опасне по живот), и од тог момента је обична мачка постала необична мачка! И – уместо да злосрећну Црну, покрљану кућну животињицу, препусте божијој вољи и самоизлечењу, како би поступила убедљива већина, Ковачевићи, међутим, не мисле тако и транспортују тешко рањену мацу у Београд – где имају свој стан у коме тренутно обитава, због пословних обавеза, Бранислављева супруга Биљана – поверавају је врхунском доктору за мале животиње, доносе у амбуланту на терапије и враћају у београдски стан. Црна је подвргнута хируршком захвату на тетиви и уграђују јој “шину” у ногу, али мачка ко мачка, сама се ослобађа страног тела, чупа имплантант из ноге, и сада јој задња десна нога, функционано неупотребљива, ландара и вуче се по поду као гума, без могућности и најслабијег ослонца, па је сав терет тела пренет на леву задњу ногу.
Бранислав Ковачеви»ћ (подиже Црну у висини груди): “Али, видите и сами, мачка је то... Мачка! А мачке су чудо! Ногица јој је неупотребљива, учинили смо све што смо могли да јој помогнемо, али Црна трчи и скаче на три ноге скоро као да је потпуно здрава. Воли да се башкари у излогу, овде и спава – тамо у оној просторији, видите, ставио сам јој кутију и посуде за храну и воду – стално је самном, па неки пролазници, кад је виде у стаклу, помисле да је закључана и да не може да изађе... Рекосте да сте из ’Дневника’? Шта ради онај Ђорђе Рандељ?”
“Пише.”
“Поздравите га... Служили смо заједно војску у Сомбору!”
Господин Бранислав Ковачевић заплакао је пре шездесет година у Пожаревцу, где му је отац, војно лице, једно време био на служби, дипломирао је архитектуру у Сарајеву (1976), граду у којем је потрошио дужи део биографије (“Имам доста колега Новосађана који су самном студирали у Сарајеву.”),» и склопио брак са Биљаном Нишић из Шида, Сремицом с којом ће створити сина Бојана. Стан на сарајевском Марин Двору напустили су деведесет друге и дошли у Шид (“Нисам из ратне приче... За мене је било неспојиво цртање и ратовање!”), једно време, док нису купили стан на Новом Београду, живели су тамо у својству подстанара, да би се напокон укоренили у садашњој обновљеној кући у Великом шору, коју им је, после смрти, оставила Биљанина мајка Нада, рођ. Стокић. Заправо, у дворишту је још једна кућа, некада власништво Биљаниних бабе Зоре (бабице) и деде Спасоја Стокића (шумара), родом из Моловина у шидском фрушкогорском залеђу, који су ту кућу, са специфичном тежином, купили седамдесет друге, након што су отишли у пензију и сишли с планине у варош.
Стогодишња кућа дужом, лоцирана подаље од уличног фронта Главног шора, завучена у грању позадинског баштенског дела дворишта, хацијенда од “пуне”, тзв. аустријске цигле (опеке), једноставне, класицистичке визуре и габарита с двосливном кровном капом од голубије сивог бибер-црепа и ољусканим наранџасто-плавичастим зидним површинама с вертикалним крстастим прозорима, припадала је, између Два светска убијања – открива ми Бранислав Ковачевић, показујући ми споља оронулу кућу – малој Давидовој заједници Шида (“Ту су становали неки Јевреји.”), и била је то, изгледа, јеврејска богомоља: синагога. Зграда у продужетку куће-синагоге, с отвореним, наткривеним тремом (и тањиром и шерпом на бетону, послужавник за мачке!), имала је у задњем делу просторију за обредна клања живине (шактерај), прича ми Ковачевић, и упире прстом у један прозор, али од присуства Јевреја у тој кући, са специфичном тежином, каже мој саговорник, није остало баш ништа видљиво и опипљиво, заправо остала је жива само прича, ако је и она жива...
Бранислав Ковачевић (у обиласку новог дела куће): “У фебруару ми се овде прикључује супруга Биљана из Београда, тада јој истиче уговор са ММФ-ом, ради у београдској канцеларији при Министарству финансија, преводилац је с енглеског. Тамо, у београдском стану, имамо мачора Агу, и он, наравно, долази у Шид са супругом на зиму... Замислите, Ага је преживео пад са осмог спрата! Два дана се шћућурио и куњао. Да само чујете те звукове како он ’говори’! Београд не подносим, само се нервирам. Волим овај мир. Шид је за мене људска мера.”
Бранислав Ковачевић (за рачунаром, показаје снимке њихових мачака): “Видите, сваки фолдер, једна мачка... Ево Црне! Све је ово снимио Бојан, обожава мачке и уопште животиње, живи у Француској, у Лиону, запослен је у Интерполу... Ово овде је Жућа, па Сивац, па Добрић, Бетменка... А ово је Бела, дошла је зимус однегде... А погледајте ову мачку, била је сљепа од рођења! Ови мачићи су њена дјеца. Старали смо смо се о њој пет година, зимус је нестала... А, ево Белинде! То је наша керуша, ротвајлерка, купио сам је у Беркасову. Угинула је. Сумњамо да је отрована. Дуго смо је лечили у Београду. Није помогло. Права породична трагедија! Сахранили смо је између две шљиве...”»
Црна лешкари испружена на платформи излога. Млада, лепушкаста жена у пролазу тротоаром, ошамућена стогодишњом врућином, трже се и застаде, када угледа црну мачку у стаклу под рефлексијом. Учинило се да ће да уђе, али продужи својим путем.