Четири дана пре најављеног наглог “зимског” захлађења праћеног кишом и ветром, а то је ово јуче и данас – ако пророци небеске науке нису оманули – старо, зарудело лишће у све ћелавијем грању неприпитомљених стабала кестена блажених међу четинарима у шидском Словачком парку, лагано оксидира, суши се, и скупа са облим, глазираним језгрима из бодљикавих капсула, с кестењем расутим као шљунак по спарушеној трави, опалом лишћу и стазама, проверјава на касном послеподневном сунцу хипертензивног и јасног октобарског дана.

А тај дан, овог уторка, доживљен у чувеном шидском светлосном басену, имао је, ако ме репортерско сећање не доводи у заблуду, шуштаву боју кукурузне љуштике, нагорели папирнати мирис земљане прашине (попрскане водом) и дрвену, црвоточну топлину сунцем запрашене ружичасте опеке. Бистро и косо осветљен у тихи, готово камерни смирај и, тек, прошаран раним јесењим бакарним валерима и пиктуралним жутилом у крошњама и жбуњу још начичканим смежураним лишћем изветреле хлорофилне крви, Словачки парк на гибарачком друму – исечак фрушкогорске шуме у очекивању кишног периода за викенд – емитовао је, тог предвечерја, из своје суве и миришљаве, осунчане зимзелене и четинарске дрвене колоније, нешто од оних уздрхталих, страсних и ватрених призора на цврчећим уљима, бар мени, тако драгих и тако безазлених импресиониста, а богами и ништа мање безазлених експресиониста!

Словачки парк у Шиду је, иначе, невелики и, према вијугавом бетонском профилу потока Шидине, нагнути “пошумљени” квадрат над хипотенузом улице Светог Саве, близу периферијског кварта Исток, ишпартан правим и дијагоналним стазама с асфалтном кором, опремљен канделабрима и округлим бетонским кантама за смеће, с очуваним клупама ребрастих наслона, и с погледом на гибарачки друм и, паралелно с њим и парком, на шпалире улица Саве Ковачевића и Светога Саве, на куће које с брежуљка благо пониру према ружичастој словачкој цркви и ћуприји на кориту Шидине. Према томе, ово је словачки крај Шида. Ту им је црква, али ту им је и Словачки дом. Стогодишње здање цркве, поред самог пута, с пирамидалним звоником и прозорима спуштених шалукатри, боје бронзе, као с представом јелке на средини кровне конструкције покривене крљуштима црвеног црепа, јесте у ствари класицистичка кућа дужом уравнотежене визуре и робусних габарита грађена у маниризму панонске грађанске куће швапског рукописа с улазом (симболично обезбеђеним решеткастом оградицом) у средишњој зони ружичасте фасаде, одоздо подвучена паспартуом цокле, одозго, испод надстрешнице, украшена биљним чипкама, осветљена са седам фасадних прозора с троугластим обрвама. У тој цркви кантор је дуго година био мој данашњи саговорник, с којим сам причао у Словачком парку.

Признајем, волим тај део Шида, привлачи ме можда због “посебне светлости” Словачког парка и тихих, светлих и чистих улица у његовом окружењу (попут Толстојеве, нпр.). Тај живахни, таласасти или, пак, валовити приступ Шиду из правца Гибарца (избегличког села с малолетном српском црвеном црквом “у шрек” као с византијском метафором на терезијанском раскршћу), преко дебеле и калоричне, намрешкане земљане пучине «“сремске крајине” обрубљене у северо-западној дубини, као с плитком набораном крагном, магличастом графиком фрушкогорског масива – увек би ми , дакле, тај источни приступ Шиду, немам појима због чега (али због Шида свакако!), проузроковао у дијафрагми или, пак, у непознатој хиперсензуалној регији абдомена, ону врсту дрхтаја, треперења, емоције, или како већ новински писац да назове такво професионално узбуђење, које је ваљда, бар за мене (али не треба ме узимати здраво за готово), репортерски, светлосно и колористички узев, најинтензивније у сунцем обдареном октобру.

Међутим, у трагању за “сремском светлошћу” отиснутом на пиктуралним и контрастним уљима и акварелима париског сликара Саве од Шида, био сам овде, срачунато, и летос у периоду оргијања стогодишњих врућина – жега као сценографија и метеоролошка суперсила коју је Шумановић, опседнут (шидским, фрушкогорским) сунцем и летњим колоритом, нарочито вредновао! – и, ако сада у целости одбацимо или, бар, минимизирамо његово мазохистичко инсистирање у каталогу београдске изложбе (1939) на томе да су његове пејзажне слике из шидског циклуса “рад једног тешког душевног болесника”, чини ми се да је Сава од Шида, заправо, био савршено свестан да је највише дао, и највише је дао, управо у тој страсној краткотрајној завичајној фази “лудила”, истражујући по шидским брежуљцима и пољима, чију је сонарну, прашњаву и снежну светлост упијао, доживљавао и насликао као живо биће. “Када се узме у обзир да је Шумановић сликао сремске мотиве за време највеће врућине... када је сунце толико интензивно да се једва разабиру облици терена, гора и предмета, треба се дивити богатству тонова и модулацији форме које је наш уметник дао у својим сремским пејзажима”, хвалио га је Коста Страјнић (1929).

Стари путописци, сликари и фотографи континента Срема – да их сада не набрајам, а они «ће се већ препознати у овом штиву – говорили су о “посебној светлости” Шида и његовог најближег гравитационог прстена (јајастог облика). А шта је говорио Сава од Шида? “Тај шидски крај је најсликовитији крај и мени најлепши, после њега околина Париза... Сремска крајина делује ведро, јасно, као ни један други крај који сам до сада видео...” Најпознатији ловац на шидску светлост, Сава од Шида, ексцентрик и страсник с еротоманском опседнутошћу женама и пределима, који је успевао да у оку понесе светлост и сенке са неког локалитета и, као што другоме успева да пренесе море у капљи воде на длану, да светлосну сировину излије на штафелај раскречен у свом собном атељеу у Доњем шору (за разлику од, нпр. Милана од Сомбора, који је сомборску светлост најчешће преносио на штафелај под небом на лицу места), нарочито је ценио беркасовачке светлосне и хлофилне ресурсе и мотиве, северно виноградарско-пчеларско побрђе Шида, с којег се, и мени се тако чини – али не смем да тврдим! – слива на шидске кровове, шорове и сокаке, отприлике коритом потока Шидине, главни поплавни талас фрушкогорске светлосне плазме, или те “посебне светлости”, чији се концентрат, бар за мене, најлепше пресијава у октобру, сунчаном октобру, и то у шидском Словачком парку! И ево ме тамо.

Стари, скоро непрекидно осмехнути господин јасног, мелодичног гласа и прецизне реченице, безмало деведесетогодишњак с ретким благим сенкама деменције у иначе сјајној меморији, с којим (вољом Анђела репортаже) уживам у разговору на клупи под дивљим кестеном у Словачком парку, староседелац Павле Ступавски, Словак с престижном партизанском каријером и орденом прострелне ране на десној половини грудног коша (зарасла рупа од кукастог метка коју ми показује зарозавши кошуљу у пределу рамена), сећа се, дакако, свог суграђанина Саве од Шида – био је дечкић довољно одрастао да му тај «“чудак” западне за око – и, самим тим, господин Ступавски припада оном кругу сликаревих савременика чија сведочанства, скупа са овим које је мени поверио пре неки дан, улазе оно што би смо у слободном преводу са сремског језика назвали: наука о Сави Шумановићу.

“Он је, знате, био сувише напредан за ово наше мало сељачко место... А то не ваља! Неки то не сваћају. Људи у малим срединама, знате, често зазиру, па се и плаше таквих ’чудака’, премда је Шумановић био добар и побожан човек, велики хуманиста, лафчина, велика лафчина! Једном ме је замолио: ’Мали, ево ти паре, и иди горе до дућана и купи ми то и то...’ И ја отрчим и донесем му то што је наручио. Изгледао је дистанцирано, али имао је нешто топло у себи, неку добродушност, и ми деца смо га поштовали. Али, један призор никада нећу заборавити! Знате, одлазио сам у фарбару код сестре, то је кућа поред куће Шумановића у Доњем шору, и један дан – лето је било, сећам се, страшна врућина – видим Саву на сред њиховог дворишта, стоји на отвореном сунцу потпуно наг! Гледале су га бабе из околних башта, преко потока, и по Шиду се пронео глас да је тај шумарев син тотално луд... Ха-ха-ха...”

И Павле Ступавски, наравно, памти упечатљиву фигуру, замишљени израз лица и, уопште, “чудно”, изглобљено понашање увек елегантног обученог, господствено дистанцираног шидског индивидуалца и усамљеника, који иде кроз варош и, с времена на време, “прича сам са собом”, или се, бар, тако чинило дечаку Павлу, који ће ми данас рећи да је Сава од Шида био “лафчина, велики лафчина”, али човек чија је ексцентричност, или како би сам Шумановић назвао своје стање, “тешка душевна болест”, била прејака, неразумљива, па и неподношљива за тадашњи паланачко-парохијални ментални склоп Шида.

Одавно ми је јасно да моја опседнутост “посебном светлошћу” шидских пејзажа, потиче са Шумановићевих уља и акварела, Сава је упалио и освестио ту шидску светлост у мојој глави, али тек од недавно сам утврдио да је та светлост женског пола и да је у њеној хемији, али богами и у физици, садржана интелигентна, префињена и шармантна лепота Шидијанки, најженственијих сремских жена.