Померене су многе координате. Многе ствари су промениле своје место, а избледеле слике своје боје и значај.

Тако да могу, приметити да у мом Шиду постоје трагови његове историје и прошлости, који су некада имали свој смисао и значај. Данас када је доступност информација и школовања, достигла висок ниво, људи пре свега ми, Шиђани, не знамо или се не сећамо хероја чије су бисте постављене за наук, за опомене на страдање, за понос.

Када бисмо данас питали школарце,на пример, да ли знају да наброје људе који су задужили нашу варош, вероватно бисмо добили одговоре: Сава Шумановић или можда и Илија Башичевић. Међутим, тешко да ће ма који рећи Јелица Станивуковић, Никола Влашки, Лазар Бибић, Ђура Киш...

А срамота је. Срамота је да не желимо да знамо и да се поносимо њима. Они су људи који су бранили Шид, бранили наше претке, па самим тим и нас. Дошли смо дакле до питања: Ко је крив? То нам буде увек најважније када нађемо проблем. Колико сам школарац, ни на једном часу историје нисам чуо о шидским херојима ништа. Дакле професори историје, ако наше хероје не спомињему на часовима, ми као да немамо своју историју. Шид – место без историје. Неки то правдају идеологијом, а знамо да она ствара многе поделе.Али нико не препознаје људскост, која је најважнија.

Сви су били људи, дали су несебично своје животе да би други живели. Да ли се сећамо шидских јунака добровољаца у Првом светском рату? Њима нема ни спомена. Али сем професора, ни наставници, ни учитељи ништа не спомињу, или спомињу занемарљиво мало. Из овога проистиче ко је одговоран што ми не учимо у школи о овим великим људима. Они који уче, немају времена за своју прошлост и највећи наук у животу!

Баналних примера има још. За дан ослобођења Шида, 6. децембра, на свим манифестацијама такође се ретко спомињу, што би значило да ни градске власти не знају о њима. Не знају, а можда и не желе да говоре. Обави се помен палима у рату, ставе се венци, доделе награде, али ретко ко запамти нешто друго сем датума ослобођења (мислим на ђаке). Све то прође некако на брзину. Нема више образовног карактера.

И одрасли не знају ништа више. Неће баш сви знати где се коме налази биста у Шиду. Такође неће знати сви да кажу нешто о њима, ако их ико пита. Из свега проистиче заборав и недовољна брига. На жалост фали и мало већа активност СУБНОРА по школама. Многи ни не знају да постоје.

Шта рећи о ђацима? Није се нас много ни интересовало за ове великане који немо стоје пратећи наше кораке. Бисте су биле добар полигон за гађање храном, лепљење налепница, изругивање. Није нам на понос, а било би лепо да се достојно бринемо о јединим споменицима у граду – других немамо. Није лепо да нас по не бризи други препознају.

Решење за све проблеме, па и за ове, је да једноставно будемо људи. Они имајусамо нас и ми имамо само њих. Довољно је да не заборавимо и лепо ће нам се вратити.