Дошло је време да се на нов начин сагледају токови кроз које је прошла српска модерна уметност - Последња деценије Саве Шумановића

ДОШЛО је време да се на нов начин сагледају токови кроз које је прошла српска модерна уметност, односно да се помере границе које су поставила изучавања Лазара Трифуновића и Миодрага Б. Протића. Поставка „Сава Шумановић - Последња деценија“ сигурно нема таквих амбиција већ представља брижљив избор дела из збирке галерије у Шиду.

Ипак ова изложба садржи у себи сва ликовна интересовања овог уметника од 1931. до 1942. године. Оно што је Шумановић носио у себи изразио је својим сликама али и вербално објаснио. „Од сваког (се) уметничког дела“, писао је Шумановић у чланку „Сликар и сликарство“, „тражи хармонија, без које се оно не може ни замислити.“ Посматрач то открива на изложеним сликама у Великој галерији Дома Војске Србије, али и много више од тога.

„Никада није Рафаел имитовао материју меса у фигурама својих слика“, пише Шумановић у тексту „Зашто волим Пусеново сликарство“ и наставља: „Он је стварао нову материју - материју тврђу, која делује готово као порцулан. Тиме је своје форме транспоновао у нови свет, у свет слике“ додајући да „тај живот није имитација вањског живота, већ је органски повезани живот линија, пластике (сене и светла) и боја“ што је присутно у сликама „Модел у атељеу“ и „Полулежећи женски акт на дивану“. „Вањска природа овде (је) била само материјал“, констатује Шумановић и то спроводи у својим пејзажима. Као да се вербалним ставовима противи данашњем мишљењу да је „живот слике имитација вањског живота“ и да није „нови непомичан свет слике“ рађен класичном технологијом.

Иако се мишљење о Шумановићевом стваралаштву мењало, константа је била и остала да је он сликар који уметност осећа читавим својим бићем. Својевремено је Војин Башичевић скренуо пажњу Јерку Денегрију на циклус „Шидијанке“, односно на феномен који иде у корак са новим поетским струјањима краја прошлог и почетка овог века.

Студијска изложба „Шидијанке“ отворила је нова размишњања о том сегменту Шумановићевог рада. Није, нажалост, избегнуто прецењивање њеног стварног значаја, чега се у будућим изучавањима треба клонити. Шумановић је свесно кренуо у ту авантуру нагласивши у предговору каталога изложбе 1939. године да га је „одавно мучила жеља да начини за себе самога такав цилус где се исте фигуре понављају, јер сам видео, да су сликари често баш тиме добијали јединство стила“. А том „јединству стила“ тежио је читав свој стваралачки век.