„Шумановић, уметник и лудило“ Живка Брковића открива другу страну личности великана. Многа Савина писма, а сачувано их је око 100, годинама су била прећуткивана. Визије властите смрти и светског рата

ЈЕДАН од највећих српских сликара из протеклог века Сава Шумановић (1896-1942) имао је ту несрећу да буде у групи уметника које је уз генијалност пратило и лудило. Историчар уметности и књижевник Живко Брковић у књизи „Шумановић, уметник и лудило“, коју је објавио Музеј савремене уметности Војводине, сагледава дело великог уметника кроз различите фазе развоја његове болести. Приказом комплексне личности уметника, кроз његова дела и известан број писама упућених пријатељима, новинама, а највише Растку Петровићу, аутор даје портрет уметника из другачије визуре.

Брковић је годинама трагао за новим чињеницама из живота Саве Шумановића, а његова истраживања заснивају се на изучавању уметникове преписке, до које је дошао, затим медицинских анализа, биографских података и самих сликаревих дела. Од уметникових стотинак писама, Брковић издваја корпус писама које је сликар годинама упућивао пријатељу Растку Петровићу, које је под насловом „Звезде су угашене за мене“, раније објавио др Лазар Трифуновић. У књизи су обелодањена писма која је већ болесни уметник писао лекару др Војиславу Арновљевићу, као и она упућена значајним личностима која су похрањена у Матици српској. Трећу целину чини више од тридесет писама и дописница упућиваних родитељима из Париза, углавном, пре болести.

- Многа писма Саве Шумановића, која представљају велику драгоценост, годинама су скривана или прећуткивана, чак табуизирана. За постпсихотични период Шумановићеве уметности, као и сложени феномен његове личности, наша критика и наши историчари уметности скоро уопште нису показивали интересовање - истиче Брковић. - Зарад идеализованог и мелодрамског приказа уметника, игноришу се изворне чињенице и веродостојни аргументи. Прикрива се чак и Шумановићево списатељско дело, које на чудесан начин говори о патњама које је проживљавао до краја живота. Мислим да је дошло време да се уметник прикаже и анализира у свој својој уметничкој и психичкој комплексности, са свим познатим и непознатим чињеницама и документима.

Писма Растку Петровићу, по оцени Брковића, представљају пример шизме која је настала између најљубазнијег и најјезивијег Шумановићевог осећања у односу према свом најбољем пријатељу. Подељена су у два циклуса, први припада срећним годинама, од познанства до 1927. године, а затим следе уметникова делирична писма. Тада је писао Растку да за лудило окривљује његовог наводног рођака, са којим се повремено сасвим поистовећивао. И у другим писмима он говори о завери, сумњи, тужбама суду, а непосредно пред полазак у Француску говори о самоубиству: „Знајте Растко да ви сносите део одговорности за све што ме сналази... Остаје ми да се убијем...“ У агонији болести Шумановић га потом моли да га спаси, да би затим доктору Арновљевићу предсказао распад света, Југославије и годину своје смрти. (Велики уметник обраћао се и директору „Политике“, од кога је тражио да се „објави његово писмо да сви знају зашто лудује и глупује“.)

- После неуспеха на Јесењем салону, када су његове слике одбијене, уследио је други удар болести. Наставак другог стадијума боловања и писања пратимо и даље у Шумановићевим писмима лекару, која су за разлику од претходних лишена емоција, а према садржини и дефинисању идеја представљају врхунску суманутост - објашњава саговорник. - Прогоне га владари, велики моћници, нарочито Поанкаре, председник Француске. Обузет је сталним осећањем да су га оштетили и покрали многи владари и моћници, покрали су га и уметници, чак и Сезан, који га као његов бог сликарства прогони повремено.

О Шумановићевој опсесији Сезаном сведочи и његово писмо: „Тај матори коњ (Сезан) никада и није сликао него су слике већином моје... Моја мати је познала у Лувру „Маисон ду пенду“. Тих слика ради растурићу Француску кунем вам се живим Богом. Дрска крађа биће кажњена по тексту српском из гроба Тутанкамонова. Ја сам у ужасу Растко а немам снаге да се убијем. Па ја патим ради вас. Осуђен сам да живим жив у раци.“

“ЛОПОВЕ МОЈИХ ГОДИНА“

Растко... мора да вас је родила кобила а не жена... Ђубре гадно доћи ћете ви мојих шака кад тад... Смраду мог живота лопове мојих година...

...Штовани господине Растко, Опростите моје лудачко писмо где вас увредих крваво и ружно, маштам о уређењу државе, очекујем смрт.

Растко... Сувише је боли око мене. Несрећа искаче из мене, па вас молим, мој драги, који сте у неку руку мој херој и идеал да ме спасите.

Ја вас љубим, љубим ваше руке које вољах... Волео сам вас и то вам је доста...

... Драги мој мили Растко, мој драги... Мали мој драги мој малиша... Мали мој драги господине, мој дечко, молим вас се као свецу спасавајте... Мили мој запречите фатални ток ствари...

... Осуђен сам на дугу болницу...

... Србија и Југославија исто. Сва земља ће да иде у избеглиштво...
(Из писама Саве Шумановића Растку Петровићу)

КРИК ЛУДИЛА

- ШумановиЋева монументална композиција „Пијани брод“ свакако је његово најзначајније дело, чијим настанком је уметник, као што смо напоменули, објавио драматичан чин свршетка једне и почетка друге духовне оријентације - објашњава Брковић. - Слика је за аутора у много чему недостижна и судбинска, обележила је и датум великог успеха, али и уметниковог великог слома. Сликајући седам дана и седам ноћи уложио је своје велико знање, искуство, амбицију. Управо у таквој психофизичкој напетости аутора, који се рвао са амбицијама и изазовима уметничким и животним, експлодирао је комплекс, онај најтежи, едипални, коме је погодовао тренутак да се огласи криком лудила.

Слика је дискутована, а ја сам полудео, написао је Шумановић. Дело је, уз високу цену по аутора, постигло врхунски успех.