Петнаест километара од Шида смештен је Моровић, село у коме по последњем попису у 600 домова живи 1.900 становника, док је неких 50 кућа напуштено и склоно урушавању. Пре пет година у селу је процурела прича да ће се на Студби, близу ушћа у Босут, подићи етнокућа. Многи, наравно, у то нису поверовали. Ипак, коначно се прича обистинила, али уместо етнокуће саграђено је "Гагијево седло" - прави етнокомплекс руралних објеката.

Власници овог етнокомплекса су Анђелка и Мирослав Пинић и њихов четрнаестогодишњи син Драгослав. Сремци, прави домаћини, знају шта им је чинити када их неко посети и када се из њихових уста треба да чују причу. Тако је почео разговор новинара "Дневник" са Мирославом, творцем "Гагијевог седла", које ће сигурно постати "Мека" за туристе.

- На 8.100 квадрата саградили смо сеоску кућу са пратећим објектима. Између куће и реке Студбе је летњиковац, а део куће је ресторан. У дворишту је је чардак са продуженим кровом који подсећа на шупу. Ту се држе запрежна кола, мало даље је амбар. У чардаку се држи кукуруз, а у амбару пшеница, јечам, брашно, мекиње, пасуљ... Величина овог објекта говори колико је домаћин богат. У средини дворишта саградили смо пушницу и кавезе. Пушница у дворишту има свој атрибут и она значи неку врсту богатства, јер се у том домаћинству сигурно кољу свиње, јагњад... У кавезима су смештени зечеви, паунови, разне врсте кока носиља, фазани и племенита дивљач. Када туристи дођу и погледају овај део дворишта, нарочиото они млађи, одушеве се животињама. Ту је и штала за коње, а у њој кобила липицанерске расе, јаше је Драгослав, а зове се Ласта. Пре би се рекло да је ова витка липицанерка стрела, јер човек има осећај да ће с њом одлетети не попут ласте, него стреле, директно у циљ. У наредном боксу налазе се три кобиле расе пони, а у једном је ждребац који има велику гриву. Мој син Драгослав има једва 14 година, а завршио је курс јахања, члан је Коњичког клуба "Граничар". Тражио је и ми смо му купили кобилу, а после смо јој саградили објекте и мали хиподром са препонама. Ту мој син тренира своју Ласту да савлада препоне без рушења притки, и у томе успева - вели поносни тата.

Поред липицанерке, квартет понија је на услузи деци која долазе на јахање из Шида, Сремске Митровице и других места. Тада радости нема краја.

По целом дворишту разбацани су пољопривредне машине, а највише има плугова, колечки и шпартача, ту су и дрљаче, а све то су некада вукли су коњи "штајерци". Ковачи су тада имали пуне руке посла, па у цик зоре ударци чекића у Моровићу чули су се врло рано, то је био знак да је зора и нови дан на помолу. Раонике за орање, мотике плугова за шпартање, поткивање коња, стезање шина и карика, све су то радили ковачи, на срећу и корист локалних паора.

Анђелку су новинари "Дневника" питали шта су још саградили, шта производе и шта могу понудити туристима када дођу у њихову кућу?

- Саградили смо са уличне стране апартмане и наш стан. Издајемо три собе са брачним креветима за преноћиште, тако да шест особа код нас могу добити пун дневни аранжман, спавање и три оброка дневно уз разгледање етнокуће и шетње обалама Босута и Студбе и околних шума. Гостима нудимо домаћу храну: рибу, пилетину, јагњегину или прасетину по жељи. Поред тога нудимо и наше домаће, сељачке производе, а то су разни сокови од зове, вишње, јагоде, џемове... Ја у радионици израђујем сувенире. То су махом гравуре у дрвету, а на магнетима за фрижидер цртам гиздаве Сремице и Сремце. У етнособи имамо стари разбој за ткање који има преко 100 година - каже Анђелка.

Први гости "Гагијевог седла" били су пријатељи Пинићевих из Белгије.

- При повратку у своју земљу рекли су нам да су одушевљени, пре свега домаћом кухињом, а потом отвореношћу наших мештана. Кажу, они су искрени, гостољубиви и добри. Одушевили су се и природом великим комплексом шума, рибњака, Босутом и Студбом - каже поносно Анђелка.

И ви сте били у Белгији, колико дуго?

- Петнаест година смо живели, радили и штедели у Брижу на северу Белгије. Муж ми је радио као месар, а ја сам одржавала дуборезе у црквама и катедралама. Плате су нам биле добре. У Белгији нам се родио и син Драгослав. Тамо смо купили и кућу, било нам је лепо, али срце нас је вукло у родни Моровић. Обоје смо рођени у овом селу. Носталгија се код нас одомаћила. Донели смо одлуку да идемо кући. Тамо смо продали кућу и ево нас у Моровићу, уживамо у нашем етнокомплексу! - вели Анђелка.

Неке ствари, ипак, немају цену...