Шумановић је ухапшен 28. августа 1942. године, а стрељан следеће ноћи. Кратко ратовање великог српског сликара

Једна од најплоднијих година, са читавим низом портрета предела и мртвих природа, за сликара Саву Шумановића била је 1939. Створио је монументални “Гибарачки пут”, који говори о смењивању равног са узнемиреним, “Мали шидски храст”, који најављује деценију материје, а портрет “Плаве девојчице” слика је ретке пуноће и језгровитости. Те године је отишао у Београд, да у Музеју кнеза Павла погледа изложбу француског сликарства 19. и 20. века. Том приликом Александар Дероко га је наговорио да приреди ретроспективну изложбу какву до тада још ниједан сликар није направио.

Трећег септембра, три дана после Хитлеровог напада на Пољску, и на сам дан француске и енглеске објаве рата Немачкој, Шумановић је изложио четири стотине слика. Изложбу су са великим одушевљењем дочекали публика, критика, колекционари и готово целокупна јавност. Успех изложбе допринео је донекле и побољшању сликаревог здравственог стања.

Крајем јануара, Сава Шумановић позван је на војну вежбу у Осијек, а 6. априла одлази у рат. После капитулације заробљен је у Тузли и 19. априла разоружан пуштен кући. Покушавајући да што мање мисли на предстојећу светску буру, наставио је да слика. После окупације тога подручја од нове Павелићеве државе, престао је потписивати слике. Међутим, његов ћирилични потпис већ је био уочен и запамћен. Срби су и у Шиду практично стављени изван закона. Људи су без повода убијани у креветима. Многи су сликару саветовали да се склони у Београд, али његова везаност за кућу и мајку била је јача. А и у Недићевој Србији стање није било ништа боље. Једино није било дискриминације која ће за уметника бити кобна.

Ухапшен је пре подне 28. августа 1942. Управо је довршио слику “Берачице” из истоименог циклуса. Замолио је усташке агенте да мало причекају док се окупа. Онда се обукао, мајци пољубио руку и заувек отишао из куће и Шида. Било му је суђено да свој живот и стваралаштво изрази не само сликама, већ и страшном ирационалном смрћу, као и шпански песник Федерико Гарсија Лорка. Лорка је, додуше, био функционер у републиканској влади, а Сава Шумановић само сликар који је сликама покушао да лечи своју неизлечиву болест под сремским сунцем.

Француски филозоф Дени Дидро одавно је прозрео удес генијалних људи: “Када природа ствара генијалног човека, она му припаљује буктињу на глави и испраћа у свет речима: Иди, буди несрећан.” Шумановићева несрећа, двострука, буктиња упаљена у његовој глави звала се афазија, а насилна смрт злочин без повода.
На гробљу у Сремској Митровици, са осталим таоцима Србима, усташе су га стрељале у ноћи између 29. и 30. августа. На самом почетку јесени. Александар Петровић, сценариста и редитељ документарног филма “Путеви”, каже да је уметник посут кречом док је још био жив.

Године 1945. у Сремској Митровици је откопана заједничка гробница са лешевима више од стотине невиних људи. На десетогодишњицу сликареве насилне смрти, крајем 1952. у једној породичној кући, у којој је раније био срески суд, отворена је Шумановићева галерија са почетним фондом од 417 слика, а у другој кући, где је становао и имао атеље, Меморијални музеј.

Све што је лепо, лепо је баш тако што јесте, трагична “Пијана лађа” која данас виси у Музеју савремене уметности у Београду, али и већина шидских мотива који су изложени у шидској галерији. Објављене су монографије са стручним текстовима и богатом опремом. Монографија Димитрија Башичевића из 1960. и још комплетнија Миодрага Б. Протића, објављена 1985. Сусрет са сликом и предзнањем о животу сликара најупечатљивији је ипак у Шиду. Смрт, заправо, и није страшна, каже цар-филозоф Аурелије.

“Кад човек налази да је задовољан у свему што му доноси сваки тренутак, када му ништа не значи да ли он остаје у овом свету скоро вечно или одлази брзо, онда чак ни смрт сама по себи не може бити ствар која би га плашила.” Коначно, пакао и не постоји, он је на земљи, међу људима, а кроз њега је целим својим бићем прошао један од највећих српских сликара 20. века, Сава Шумановић.