Музеј „Илијанум“ уместо да служи на част, доспео на суд

„Богат годинама, а сиромах здрављем, у доброј намери и жељи да својим скромним прилогом допринесем колико-толико култури свог родног места, решио сам да један део резултата мог сликарског рада - 300 слика, предам мојој општини у нади да ове слике за Шид, његову културу, било сада било за поколења, имају неку вредност...

Верујем да ће овај мој скромни допринос помоћи млађима, а можда и оним будућим да имају нешто више од онога што је мени лично много недостајало, а то је култура“, речи су Илије Башичевића Босиља, једног од највећих југословенских самоуких сликара, забележене 3. новембра 1970. године у шиду. Босиљеве слике у свету постају све цењеније, а у земљи се спор око Музеја „Илијанум“ наставља, иако је, јануара 2006, суд донео одлуку у корист тужиоца др Војина Башичевића, којом би се већи део, мада из неразумљивих разлога не и сва дела која је велики уметник завештао општини, вратила породици.

Поклањајући своје слике као и слике других аутора, што домаћих што страних, Илија је пред општину која прима поклон поставио одређене захтеве: да даропримац донесе акт о оснивању музеја наивне уметности у шиду под називом „Илијанум“, са свим атрибутима, статутарним и самоуправним; да чува радове из поклоњеног фундуса; да стално излаже фундус; да повремено излаже музејски материјал у сродним институцијама изван шида; као и да стручно обрађује фундус. На самом крају даровног уговора из 1971. године, Илија јасно напомиње да уколико музеј „престане да постоји из било којих разлога, или измени своју физиономију ван оквира одређених овим уговором, уговор се исто тако аутоматски раскида и поклон се враћа“.

„Како је Илија своје синове Димитрија и Војина у уговору именовао и обавезао за своје наследнике у бризи око предмета овог уговора, синови су се током 30 година постојања ‘Илијанума’ много пута жалили органима управе Музеја, као и општини Шид, јер се испоставило да она није испунила основне обавезе из тог уговора. У Музеју не постоје адекватне просторије за чување слика, нема кустоса - историчара уметности, скоро никакве излагачке активности... Слике су држане у влажним просторијама, те су неке напале гљивице, а неких и нема“, сведочи за „Блиц“ Ивана Башичевић, унука Илије Босиља, која се бави заоставштином свог деде.

- Увидевши да није остало других метода да се измени стање у „Илијануму“, др Башичевић је поднео тужбу и започео судски процес који траје већ десет година. Општина је очито процес одуговлачила и избегла доношење одлуке, а истовремено стање у музеју се није мењало - тврди Башичевићева. У јануару 2006. године, суд је донео одлуку да се већи део, мада не и сва дела, врате породици. Др Војин је већ припремио простор са регулисаном влагом, температуром, као и професионално изграђеним депоом у Новом Саду, у којем би се слике сачувале. Међутим, општина се жалила на одлуку суда...

Директорка Галерије „Сава шумановић“ у шиду, сасвим другачије оцењује стање Босиљевих слика.
„Жао ми је што др Војин Башићевић сада, када су се испунили сви услови из уговора, тражи слике назад. До сада је шидска општина два пута улагала средства да се изложбени простор за „Илијанум“ адаптира, слике су дакле у добрим условима. Изложбе се организују према могућностима, исто као и у Галерији „Сава шумановић“. Обе установе су практично под истим кровом, па све послове заједнички делимо. Шид је мало место, и издваја онолико колико може за културу. Не треба носити слике из шида. И Галерија „Сава шумановић“ је отворена 1952. године, а у судски регистар уведена после 20 година. Савина жеља је била да у шиду буде отворена његова галерија. Ту жељу је испоштовала његова мајка, радили што смо најбоље знали, са пуно поштовања и поносни смо што у шиду имамо две овакве установе. Доћи ће боља времена, треба бити стрпљив - поручује Љубица Јукић.