У Галерији слика „Сава Шумановић“ у Шиду прошлог петка, 20. јуна одржан је научни скуп на тему „Класично, модерно, визионарско у стваралаштву Саве Шумановића“.
Научни скуп организован је у оквиру 16. Меморијала Саве Шумановића, који је установљен 1962. године као трајна манифестација, са јасно дефинисаним циљем, промовисање дела и личности Саве Шумановића. Током више од пола века трајања, Меморијал је одржаван у интервалима од две или три године, а планирано је да 16. Меморијал садржи два повезана програма, Научни скуп и изложбу на тему „Класично, модерно визионарско у стваралаштву Саве Шумановића“.
Пред великим бројем гостију, представили су се најзначајнији музејски стручњаци из области националне уметности двадесетог века, који су изложили своје ставове и указали на могућности тумачења и сагледавања стваралаштва Саве Шумановића, као и његово место на националној и европској уметничкој сцени.
Велико задовољство због организовања такве врсте научног скупа управо у Галерији слика „Сава Шумановић“ – установе од националног значаја, изразила је директорка ове установе Весна Буројевић.
- Било је велико задовољство присуствовати излагању најзначајнијих научних радника, који су изнели своја тумачења, схватања и анализе стваралаштва Саве Шумановића. На овај начин Галерија слика „Сава Шумановић“ је отпочела нови сегмент у својој историји рада. Мислим да је ово један значајан дан, који ћемо сви памтити, када смо сви заједно са излагачима, могли да упознамо најновија становишта у анализама стваралаштва Саве Шумановића. Већ након овог скупа, планирамо у наредном периоду још један научни скуп - истакла је Весна Буројевић.
А своја излагања о стваралаштву Саве Шумановића изнели су еминентни стручњаци из домена историје уметности, између осталих др Симона Чупић, професор на Филозофском факултету у Београду, која је говорила о модним детаљима на сликама Саве Шумановића, затим музејски саветник Музеја савремене уметности у Београду Жана Гвозденовић, која је анализирала Савино дело „Пијана лађа“ између класичног и савременог. Мр Милијана Симоновић, стручни сарадник Завода за унапређење образовања и васпитања Министарства просвете говорила је о мотиву пута у сликарству Саве Шумановића и поезији Растка Петровића. О Сави Шумановићу у домаћој историографији о здрављу и другим болестима говорила је др Јасмина Чубрило, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, док је др Јерко Денегри, професор у пензији Филозофског факултета у Београду изнео своја виђења Савиног капиталног дела „Шидијанке“:
- Мислим да је то једна капитална фаза у Савином раду, а била је много запостављена у односу на друге циклусе. Међутим историја уметности се на неки начин и сама регенерише новим теоретским мислима и променом укуса, нових тековина уметности. Колико у нашој толико и у европској историји уметности, стварају се предуслови како би се створили услови за тумачење „Шидијанки“. Мислим да се данас без даљњег може рећи, да је то једно од врло крупног Шумановићевог опуса, али све је ствар укуса, али је и даље једна велика тема или или синтеза Шумановићевог опуса - рекао је др Јерко Денегри.
Како су током излагања истакли излагачи, овакви скупови су значајни за проучавање различитих сегмената националне уметности и то не само за проучавање, него и за популаризацију.
- Овакви скупови су и прилика да се понуде неке нове интерпретације дела која већ постоје у свим прегледима, јер Сава Шумановић је велико, ако не и највеће име српске историје уметности и потребно је понудити један нови разговор и дијалог, како би публика посматрала Савина дела и на неки други начин - рекла је др Симона Чупић.
Током трочасовног излагања, љубитељи слика и дела Саве Шумановића, имали су прилику да се упознају и сазнају нека нова виђења стваралаштва овог великог уметника.
Неке од тема излагача односиле су се на мотиве пута у сликарству Саве Шумановића и поезије Растка Петровића, као и о Сави Шумановићу у домаћој историографији.
Мр Милијана Симоновић је током свог излагања о мотиву пута у сликарству Саве Шумановића и поезији Растка Петровића, истакла да се аспект ова два уметника може сагледати из неколико различитих техника истраживања, пре свега блискости ова два уметника и два велика пријатеља. Пре свега преламање различитих уметничких медија може се тумачити као отежавајућа околност ова два уметника.
- Ове споне могу се сврстати у две групе експлицитне, где спада фундаментални текст Растка Петровића и имплицитне, суптилне у средствима изражавања слика, песме су присутне у обе уметности, што је одлика духа времена и блискости два уметника. У последњој деценији стваралаштва Саве Шумановића, када се враћа у Шид, главна тема је поред актова, пејзаж а десетине слика овог периода, можемо ујединити у мотив пута. Путеви су присутни и у поезији Растка Петровића а приказани су на различите начине. Заједничка особина тих путева, је да траг остаје скривен. Поставља се питање, где воде ти путеви? Литерарни текстови проналазе неколико симбола тог пута: пут који води ка извесности, пут смрти тамо где се све завршава.Пут може бити и симбол бега, бег у непознато или бег од суочавања са проблемима.Шумановићеви путеви представљају опредмећену наду и имплементирају посебан однос између слике и посматрача. За оба уметника важно је разумети поетички контекст њиховог заједничког стваралаштва. Били су у уметничкој спрези а мотив пута у Петровићевој поезији води ка сазнању, што је тачка њиховог приближавања. Путеви су и на платнима и у Растковој поезији и воде у спознају умирењу ка слободи коју они обећавају - истакла је мр Милијана Симоновић.
Др Јасмина Чубрило излагала је тему: Сава Шумановић у домаћој историографији: о здрављу и болести, податак који се највише модистификовао.
- Како поједини критичари наводе, болести Саве Шумановића највише се манифестују током рада „Пијане лађе“. Међутим једини докуменат о дијагнози болести Саве Шумановића је дијагноза локалног лекара опште праксе из Шида, где се наводи да је Сава боловао од „психозис параноика“. Међутим права дијагноза не постоји и претпоставља се да је овај докуменат преписка. Целокупна документација о Савиној болести је нестала у Другом светском рату, међутим поставља се питање шта је са документацијом која се чувала у породичној кући Саве Шумановића?
Како истиче Димитрије Башичевић, Шумановићева мајка Персида је говорила да не постоји никаква документација све до 1960. године када је вршена рестаурација Савиних слика, када су се појавила нека Савина документа, писма. Ипак постоје становишта појединих критичара, нпр. Миодрага Протића који каже да треба ипак првенствено гледати Савина дела а не његове болести и приватан живот. У предратним ликовним критикама, који се тичу Шумановићеве самосталне изложбе, Савина болест се не спомиње. Ипак друга група критичара говоре о Савиној болести, Пјер Крижанић 1939. године, али о томе говори опрезно и пријатељски.
После Другог светског рата о болести Саве Шумановића почиње отворено да се пише. Постоје два разлога која су допринела овој либерализацији: Сава више није био жив а постојала су и писма која је Сава писао, па су многима била предмет препричавања. 1957. године Димитрије Башичевић бранећи докторску дисартацију, истиче аналогију Шумановића и Ван Гога, па се поставља питање шта је била Башичевићева намера? Чини се да паралела може значити да је Шумановић био велики уметник, а паралела са Ван Гогом, то потврђује. Миодраг Протић детаљно говори о болести Саве Шумановића, како би разгрнуо сву маглу о њему. Како истиче, „Пијана лађа“ је слика која је изазвала симптоме болести, депресије. Уметничко дело је било моменат покретања трауме, афалије и тешке депресије. Међутим не постоји сачувана дијагноза осим оне од лекара опште праксе, а критичар Живко Брковић у својим критикама објављених 60их година, користи најекстремнији термин, „лудило“. А његово „лудило“ постаје само језичка хипотеза, само конструкција која се преноси - истакла је др Јасмина Чубрило.