Задња станица – кукуруз између две границе

Упркос киши и хладноћи, хиљаде избеглица и даље се креће ка северу, тзв. Балканском рутом. Србија, Мађарска, Хрватска и Македонија пребацују избеглице једни другима, па и кроз поља кукуруза…

Хладно је, киша непрестано пада. Путовање групе од педесетак избеглица, завршава се касно послеподне у блатњавом пољу у близини Шида. Тај градић је на самој граници са Хрватском. Аутобус скреће на споредни пут. Петнаест минута касније зауставља се у недођији. Путници морају напоље.

Граница са Хрватском је на само пар стотина метара. На месту на коме стају аутобуси, једна невладина организација поставила је шаторе. Деле кабанице, нешто тестенине, воду и банане. Након девет сат проведених у аутобусу без јела, сви су гладни, нарочито деца. Ту, на граничном подручју између Србије и Хрватске, тренутно стижу Сиријци, Ирачани и Авганистанци – групе младића, али пре свега породице. Помагачи доносе кутију са дечијом обућом. Мали Хамид хода у сандалама кроз блато, отац му тражи одговарајући број ципела.

За мало већу децу та „избегличка одисеја“ је нека врста пустоловине. Десетогодишњи Хамид већ четири недеље је у бекству. Његов млађи брат има само две године. Носе га у наручју, старија деца морају да ходају. Једна мајка из Сирије са собом води близанце. Њен муж је већ у Немачкој. Она носи једно дете у наручју, а друго је код земљака из Сирије у рукама.

Рођени у бекству

На граници чека и млада мама из Дамаска. Њена беба је стара само две недеље. Замотана је у ћебенце. Родила га је на путу, током боравка у Турској. Њен муж на лошем енглеском прича да су морали да беже због бомбардовања и да више нису могли да чекају да им се тамо роди дете. „Превише опасно, превише опасно“ – стално понавља.

Након кратке паузе, људи крећу даље, на пут преко њива. „Није далеко. Тамо иза је већ граница“, умирују их помагачи и шаљу на пут на другу страну. Србија пориче да избеглице систематски купи на граници са Македонијом и аутобусима довози на границу с Хрватском. Људи причају да су морали да плате по 35 евра за ту вожњу.

Тек што се један аутобус испразнио, стиже већ други. Вожње су очигледно организоване. Након пар стотина метара ту су хрватски полицајци који чекају насред поља како би прихватили избеглице.

„Идите даље, идите даље“, довикују им – до пута на званичном граничном прелазу, где поново на њих чекају аутобуси. Товарнику – тамо повремено долази до застоја ако се аутобуси не смењују довољно брзо.

Желе у Немачку

Људи стрпљиво чекају у кукурузном пољу. Мала деца плачу јер су уморна и зато што не могу више да стоје на ногама. Јусеф носи своју једногодишњу ћерку. Његов син има три године и мора сам да хода. „Он је наш јунак“, каже његова мајка Сара. Она и њен муж били су професори на универзитету у Дамаску. Сада на леђима носе тешке ранчеве у којима се налази све што су од свог живота у Сирији могли да понесу. „Све што имамо сада је мокро“, жали се Сара. „Постало је сувише опасно, нисмо могли више да чекамо“, каже Јусеф. Као и многи други и они се надају да ће успети да стигну до Немачке. „Можда бих“, каже, „тамо могао да радим на факултету“. Ниједно од њих двоје не зна како ће им живот тећи даље, па чак ни то шта би још овог дана могло да се догоди.

Од Товарника их, заједно с другим избеглицама, аутобусима превозе у камп у Опатовцу. Хрватска војска је тамо у року од неколико дана поставила шаторе. Тамо их чека јело, медицинска нега, збрињавање деце. Све је ефикасно организовано и однос према избеглицама није нељубазан. Десетине хрватских полицајаца брину се за то да не настане хаос.

За избеглице су постављени војнички кревети, а ту су и грејалице јер ноћу већ зна да буде хладно. Једна медицинска сестра брине се за бебе. „Многи који су овде стигли су неухрањени или прехлађени. Претходне ноћ смо овде имали 130 беба“, прича Мартина из УНХЦР-а. Она додаје да су мајке једноставно превише исцрпљене да би могле да заштите своју децу од хладноће и да их доје. Али предах у Хрватској је кратак – избеглице и не слуте да ће већ након пар сати поновно бити укрцане у аутобусе и одвежене даље, на границу са Мађарском. Тамо се понавља иста ствар, али војска је тамо грубља. На тој тачки путовања се, изгледа, већина избеглица препушта својој судбини.