Иван Младеновић је прошао око десетак земаља Европе и Азије, а долазак у Пекинг очекује се крајем августа ове године. Иван Младеновић из Шида, бивши истакнути рукометаш и бициклиста - рекреативац, кренуо је у 12. маја својим двоточкашем пут далеке Кине на пут дуг више од 12.000 километара.
На том путу Иван је прошао око десетак земаља Европе и Азије, а долазак у главни град Кине Пекинг очекује се крајем августа ове године.
Иван је на последњу деоницу кренуо из Улан Батора:
- Мој десетодневни боравак у Улан Батору замало се завршио се јуче. Заправо и био се завршио али... Захваљујући мојим домаћинима, време је тако брзо пролетело, да ми се чини да нисам био ни три дана. Али већ су подобро почеле да сврбе педале, тако да сам јуче одлучио да кренем даље. Пре тога морам поменути да сам јуче био угошћен од стране секретара за спорт Монголске владе, којом приликом ми је уручена “Златна звезда за допринос популаризације спорта”. Очито је прича о мени и мом путу популарнија у Монголији него у Србији, али нека, мени и није циљ било какво лично промовисање нити било шта друго. Свакако да ми је овај чин од стране Монголских званичника само учврстио мишљење да су Монголи један много, много добар народ, који знају да цене како своје, тако и туђе.
Упознао је и наше људе:
- Оно што је остало упечатљиво са растанка са Микијем, Џекијем, Иваном, Радетом је њихов позив, не само мени, већ било коме са овог нашег подручја, без обзира на државу, веру, нацију, ко год буде наменски или у пролазу долазио у Монголију и Улан Батор, да увек може рачунати на њих и њихово гостопримство и помоћ. Једноставно то су људи широког срца у ком има места за сваког добронамерног човека. Након искрено, емотивног растанка и поздрава, нисмо једни другима рекли збогом већ само довиђења, а мене је чекао пут даље.
Наравно, искушења су бројна на овако дугом путу - авантури...
- Оно што ме мало почело забрињавати, а то је да сам током вожње, почео осећати неке чудне вибрације и у средњем и у задње погону. Јутрос сам устао рано, спаковао шатор и кренуо даље. Током вожње су проблеми са погоном постајали све озбиљнији и озбиљнији, тако да сам након пређених 70км, морао да се зауставим јер даље није могло. Нажалост никава „прва помоћ“ на лицу места не би успела да отклони квар. Очито, да се за разлику од мене, код мог сапутника јавио замор матерјала након ових скоро 11.000 пређених километара, свакодневне вожње. Па и да је од Гианта, много је, ништа није вечно. Ту на сцену ступају моји пријатељу у невољи, чим сам им се јавио телефоном, Иван је рекао да ништа не бринем, решиће проблем. Онда је он позвао остале и рекао ми да чекам ту где јесам, неко ће већ доћи по мене. Није прошло ни чини ми се два сата, а Мики је послао свог неког колегу који ме је превезао назад у Улан Батор. Ја сам се вратио код Микија у викендицу, бицикл је остао код Ивана у фирми и сутра чекамо расплет ситуације, да видимо какве су шансе и у ком року за оправку бицикла.
Да одустане - не помишља. Разлог једноставан, све је ово део акције и промоције удружења "Увек са децом" који помажу најмлађима који се лече од рака на ИОРС Београд.
- Нема предаје, ово је само једна од непријатности које се знају десити свима на дужим путовањима, срећом ја уз себе имам пријатеље, па ће се све ово лакше решити. Верујем у себе, код мене нема замора материјала, отклањамо квар и идемо даље.