Некада моћна шидска Месна индустрија "Срем" пала је у стечај и недавно постала власништво сада моћне месне индустрије "Биг бул" из Бачинаца, села код шида. Не би имало никакве везе са познатом Галеријом слика "Сава Шумановић" у Шиду да "Срем" почетком прошле деценије није, политичком вољом, припојио себи ратарску, сточарску и воћарску производњу друштвеног сектора скоро целе Шидске општине.

Па ни то не би имало везе са сликарском задужбином да у припојеним имањима није било и осам јутара земље која припада Галерији. Како се Галерија не бави пољопривредном производњом, осам јутара земље обрађивало је неко од шидских друштвених пољопривредних предузећа. То се сматрало природним због "родбинских" веза између друштвеног и општинског, у чијем окриљу је била и Галерија. Сада је све друштвено земљиште постало приватно, па и оних осам јутара земље поклоњене Галерији слика "Сава Шумановић".

Године 1952, на десетогодишњицу стрељања Саве Шумановића на сремскомитровачком православном гробљу, у познатој усташкој акцији смањивања броја Срба у Срему, сликарева мајка Персида даровала је Шиду његову немерљиво вредну уметничку оставштину. Дарујући народу 417 уља, мајка Персида је са сликама поклонила и породичну кућу, и осам јутара обрадивог земљишта. Слике је дала да их народ чува и гледа, кућу је дала да се слике у њу сместе, а земљу је дала да се приходима од обрађивања помогне издржавање галерије.

Судбина слика и породичне куће испунила се према жељи мајке Персиде, а можда и преко њених очекивања, кроз институцију сада већ славне Галерије "Сава шумановић". Задужбинска намена обрадиве земље, међутим, још се није испунила. Чак има изгледа да се никада не испуни. Галерија "Сава шумановић" до данас није приходовала ниједан динар од свог земљишта, а, што је још чудније, не зна ни ко газдује земљиштем.

Управа Галерије "Сава Шумановић" у минулим деценијама неколико пута је покушавала да уђе у траг задужбинском земљишту и да га врати из очигледно нелегалног располагања. Није у томе успела, јер су се испречили бирократски немар и потцењивању важности увођења Галерије у свој земљишни посед. Једноставно, требало је да се неко лати посла и, уз помоћ земљишних књига и старијих комшија, нађе осам јутара дарованих галерији.

Можда би заборав још дубље затурио шест јутара земљишта шумановића да се овог није сетио одборник Павле Чикарић, иначе и бивши председник Управног одбора Галерије. Чикарићу је, напросто, било чудно да Галерија не располаже својим земљиштем већ пола века, а у њеној документацији нема ни трага о евентуалној промени власништва.

– Постоји могућност да је земљиште некоме "надељено" у комасацији, али право Галерије опет не може да се поништи – каже Чикарић.

– Да је било воље и ентузијазма то би се давно разјаснило. Према сремачким мерилима, осам јутара земље и није неко имање, толико имају најситнији земљорадници. Али, за Галерију, која тешко добија новац за материјалне трошкове, приход од земљишта био би од велике користи.

Директорка галерије Весна Буројевић каже да земљиште не може пропасти у земљу и да ће то питање једном да буде решено.

– Оно је обухваћено даровним уговором између мајке Персиде и општине, а то не може да се опозове. Општина је испоштовала своје обавезе из уговора, па данас имамо једну од најпознатијих српских задужбина, галерију великог угледа. Није на нама из галерије да овим питањем агресивно притискамо општину, свог оснивача, која издржава галерију дајући јој знатна новчана средства, али се трудимо да се пронађе и задужбинско земљиште. Општина сигурно неће дозволити да се осам јутара земљишта изгуби. Наравно, нама би такав приход користио у опремању Савиних слика, поправљању рамова и објављивању грађе о Савином животу и стваралаштву, јер новца у оваквој установи никада нема довољно – каже Весна Буројевић.

Како непознатом узурпатору задужбинске земље није било довољно пола века да се "прикаже" правом власнику, било је наде да ће бити откривен кроз приватизацију друштвеног сектора шидске пољопривреде. Недавно је скоро све друштвено постало приватно, али се узурпатор није указао.