ЛИ­ПИ­ЦА­НЕ­РИ СУ ВЕ­ЛИ­КА ЉУ­БАВ ЈАН­КА ШТЕ­ФАН­ЧИ­КА ИЗ БИ­КИЋ ДО­ЛА

Од­ва­но су ко­њи на овим про­сто­ри­ма устук­ну­ли пред на­ле­том трак­то­ра и дру­ге ме­ха­ни­за­ци­је и пра­ва је рет­кост ви­де­ти их, а је­дан од оних ко­ји се ни до да­нас ни­је од­ре­као ко­ња и то ра­сних је Јан­ко Ште­фан­чик из Би­кић До­ла.

Пра­ви за­љу­бље­ник у ко­ње, иако му је 78 го­ди­на, и да­нас во­ди бри­гу о два ко­ња ли­пи­ца­нер­ске ра­се оно­ли­ко ко­ли­ко му то мо­гућ­но­сти до­зво­ља­ва­ју.

- Ко­њи су мо­ја ве­ли­ка љу­бав још од нај­ра­ни­је мла­до­сти и ни­ка­да ни­сам био без њих - при­ча Јан­ко Ште­фан­чик. - Чак сам сво­је­вре­ме­но и вој­ску слу­жио у ко­њич­кој је­ди­ни­ци у Сме­де­рев­ској Па­лан­ци. Са­да у шта­ли имам тро­го­ди­шњу ко­би­лу и дво­го­ди­шњег ждреп­ца о ко­ји­ма во­дим бри­гу. Тре­ба их хра­ни­ти и ти­ма­ри­ти али ка­да се не­што во­ли, он­да ни­је те­шко ни у овим го­ди­на­ма.

Исти­на, ка­же нам де­да Јан­ко, ве­ли­ку по­моћ му пру­жа син Да­нил ко­ји је по­ред оста­лог за­ду­жен и да ко­чи­ја­ши. Ште­фан­чи­ко­ви су са­чу­ва­ли фи­ја­кер, од­но­сно ка­ру­це, па упрег­ну сво­је ли­пи­ца­не­ре да се про­во­за­ју се­лом и око­ли­ном, чи­сто она­ко за па­ра­ду, ка­ко се ка­же. Са­зна­је­мо да је би­ло и мла­де­на­ца ко­ји су по­же­ле­ли да на вен­ча­ње, уме­сто у бе­сној ли­му­зи­ни, оду у ка­ру­ца­ма са пре­ле­пим ли­пи­ца­не­ри­ма баш као у ро­ман­тич­ној љу­бав­ној при­чи.