Нова поставка у Галерији „Сава Шумановић“ у Шиду

Сликати по моделу! Како данас неуобичајено звучи. Некада се то подразумевало, мада Сави Шумановићу, једном од наших највећих уметника, и јесте и није било лако пронаћи ваљан модел за женски акт. У Паризу, двадесетих година прошлог века, једна је била без премца - Кики. Њу су сликали многи уметници у тадашњој светској културној метрополи.

Друга Савина париска фавориткиња звала се Аиша. По повратку у родни Шид, међутим, једва је нашао модел. Она се звала Беба или Ема. Цео циклус „Шидијанки“, који доминира на новој поставци у Галерији „Сава Шумановић“ у Шиду, њоме је испуњен, у разним позама. Управо ове слике некада су изазивале подозрење стручњака, а данас њихово дивљење, баш као и посетилаца којих је од отварања (3. септембра) до сада било четири и по хиљаде.

Сторију о Сави, његовим „женама“, али и заоставштини причају нам аутор нове поставке Љубица Јукић, вајарка, некада директорка Галерије, која нема шта не зна о уметнику, и садашња директорка Галерије, историчарка уметности Весна Буројевић која нам вели да пет живота не би било довољно да се сасвим истражи сликарев опус.

Из циклуса „Шидијанке“

- Случајност, али и прва Савина девојка, Анка (Кошчевић), у Загребу, док је тамо живео, била је вајарка. Мало старија од њега, вероватно зато не баш драга његовој мајци. Да л је то била љубав или само пријатељство, тешко је рећи. О томе се некада није наглас говорило као данас, поготово о Сави, момку из угледне, имућне шидске куће. Ипак, на питање зашто се Сава никад није женио, одговарам да се оженио са својим сликарством - каже Љубица Јукић.

Ема или Беба? Тај део Савиног живота знам од једног старог Шиђанина. Имао је двадесет година када је био близак с девојком која је код Сави позирала. Звао ју је Беба, а не Ема, како неки мисле. Шидски Савин модел спомиње се и у књизи коју ћемо баш данас промовисати. Њен аутор је Марија Станоник, која заправо објављује писма кући, у Словенију, Марије Демшар, девојке депортоване трбухом за крухом у Шид где је у газдинској кући Шумановића нашла дом, посао, а како сазнајемо и топлу људску реч с Савином мајком Персидом с којом је у једном тренутку и кревет делила страхујући заједно за сликарев живот пошто су га усташе одвеле... Њена кћер је др Марија Станоник, слависта, фолклориста и етнолог, научни саветник и редовни професор у Љубљани.

Једна од словеначких избеглица била је и Беба. Тешко је било у Шиду, прашњавој и блатњавој паланци, толико у сваком смислу далекој од Париза, приволети девојку да се скине пред сликарем, уз то момком, али Беба је на то пристала и постала Савин шидски модел. Уз једну Русинку, али само за портрет, која је такође код Персиде служила, успут учећи како се води домаћинство и шпарајући за мираз.

„Кики“
Све „Шидијанке“ су актови плавуше Бебе. Има их четрдесет.
У Паризу је Сава пак имао, рекли бисмо данас, праве моделе. Неоскудевајући у новцу, Сава је за разлику од других наших сликара који су у француску престоницу одлазили накратко, тек да осете мирис Парнаса, једва добијајући боравишне дозволе на месец дана - успевао да издејствује „боравак“ на пола године уз обавезу да вазда ђакује код Андре Лота. Пошто су га родитељи подржавали, могао је да закупи леп стан, да плати архитекту који му је једну индустријску халу адаптирао у атеље и приушти себи најскупље моделе - Кики и Аишу - из ексклузивних уметничких кругова. Кики је и сама била уметница. Пре шест година Французи су објавили њену монографију. У њој се Сава, нажалост, не спомиње, што и не чуди. Сава је био строгих моралних начела, а друштво у коме се Кики кретала - разблудно. Уосталом, један од разлога што је раскинуо присно пријатељство с Растком Петровићем могло би бити дубоко разочарење у свог друга видевши у париским баханалијама!

У Паризу је Сава могао да излаже, али као и другим странцима из овог дела Европе било му је забрањено да продаје слике. Да је редовно излагао, и то у жирираним галеријама - знамо. Његовим трагом, својевремено је у Шиду био француски критичар Флоран Фелс... И дан-данас повремено до нас стиже вест да је у Паризу „откривена“ нека Савина слика. Логично, јер је сваких шест месеци морао да се пакује назад, распродаје ствари из атељеа, ако му не продуже боравишну дозволу. Једну му је, ипак, са изложбе откупила Француска влада, што потврђује колико је напољу био цењен, иако не и у нашој у средини. (Његову „Пијану лађу“ француски часопис „Л’Арт Вивант“ је објавио на насловној страни.) Другу на париском бувљаку нашао је на сву срећу један наш човек из Холандије који не може да је донесе у Србију, јер нема никакав рачун, а камоли сертификат о њеном пореклу!
Нова шидска поставка на неки начин је реплика Савине последње самосталне из 1939. године, у Београду, на којој су биле све „Шидијанке“.

Занимљиво је да ниједну није продао, али јесте неке друге. Педантан какав је био, све је бележио. Тако сам открила да је једна слика позната као „Лежећи акт“, заправо акт Аише, да је „Вече“ заправо „Јутро“... Из тадашњег каталога који нам је поклонила родбина види се и шта је продао. У њему пише да је кафанџији земунске крчме „Седам граничара“ продао групу слика „Воће“ и групу слика „Поврће“. Трагала сам по Земуну, нашла ту кафану која се сада зове „Три лађара“, и у њој репродукције поменутих Савиних слика!