Деца из села Љубе код Шида, са око 500 становника, претежно Словака, на западним падинама Фрушке горе,сакупила етнографски материјал и од старе куће направила музеј

Док су се Далибор и Бојан Жјак, Ивана и Дарија Кмећко, Данијел Дробик, Дарко Поважан, Александар Малиц, Срђан Турало и Дајана Крижанић завлачили у таване и старе магазе и прикупљали старе ствари, нико није могао ни помислити да ће ова деца из села Љубе код Шида сакупити довољно етнографског материјала и смоћи снаге да отворе Словачку етнокућу у овом селу, на западним падинама Фрушке горе, са око 500 становника, претежно Словака.

Данас је, Далибор Жјак (15), који је тек завршио осми разред, домаћин етнокуће у којој су изложени стари предмети из домаћинстава, уникати какве је тешко данас пронаћи. Деца су самоиницијативно прионула на посао убеђена да прошлост овог села не сме бити заборављена.

Словаке је, у садашњу Љубу, у другој половини 17. века населио илочки гроф Ливије Одескалски, дајући им право да искрче шуму и колико успеју да искрче да то буде њихов посед, да на њему могу градити куће и живети, не као слуге, већ слободни сељаци, али са обавезама према Илочкој грофовији. Словаци су тада дошли из Пивница, Бајше и других делова Бачке, искрчили шуму, подигли село и дали му име Љуба, по грофовој средњој ћерки Љубинки.

– Када смо почели да скупљамо старе ствари нисмо ни размишљали шта ћемо све наћи и шта сазнати о прошлости села. А онда се међу нама – децом родила идеја да отворимо етнокућу. Стара кућа набијача, власништво Андрије Кмећка, била је идеална за то, само, нисмо веровали да ће нам Андрија, који живи у Шиду, дозволити да преуређујемо собе, кречимо и да од куће правимо музеј. Али, за дивно чудо, он је пристао. Било је то 2008. године. Екипа која је све ово урадила и која одржава кућу јесу ученици основне школе у Љуби и суседном Ердевику – Бојан Жјак, четврти, Ивана Кмећко, трећи, Дарија Кмећко, шести, Данијел Добрик, осми, Дарко Поважан, шести, Дајана Крижанац, шести разред и наш друг Срђан Турало, основац који живи у Грацу, али лети кад дође заједно прикупљамо експонате и сређујемо ову кућу – прича нам Далибор Жјак.

Прошле године у етнокући у Љуби деца су организовала три веома успеле изложбе етноекспоната у вези са животом Словака у Љуби и Срему, а ових дана предузели су нове кораке, уређују још две собе, једино, кажу, немају стару спаваћу собу, односно кревете из далеких дана.

– Сада нам много помажу баке и деке, просто нису веровали да ћемо успети, али кад су видели да смо већ дуго запуштену кућу средили, уредили молерај извана, да смо кренули да сређујемо све собе и да у свакој буде по једна изложба, да све личи на домаћинство од пре сто година, кренули су да нам помажу – објашњава деветогодишња Ивана Кмећко.
Кад смо боравили у Љуби, у етнокући, на редовном послу сређивања били су само Далибор и Бојан Жјак, Ивана Кмећко и Дарија Кмећко, остали су у школи, посла ће се прихватити по подне, кад науче градиво, помогну родитељима, а сви су врло добри и одлични ученици.

У кући, „сингерица“, шиваћа машина, најстарија, фотографије првих становника Љубе, фотеља, ручне израде, стара више од 150 година, разбој за ткање, који је 1887. направио месни дрводеља Ишток Трешњак, и сав остали пратећи алат, за припремање основе за ткање, преслица, левак за шопање гусака, направа којом су некад овде товили гусане, јарам воловски стар око сто година, плуг и много другог алата који је годинама био забачен по таванима и буџацима, па извађен због дечје игре, а сада сведочи о једном далеком времену и животу мештана Љубе.
– Упоредо са овим скупљам грађу за књигу о селу. Треба то да средим, али, све сам прикупио и мислим да ћу направити праву монографију Љубе – истиче Далибор Жјак.

У целој овој дечјој причи изостаје било каква помоћ месне управе Љубе и Туристичке организације општине Шид, јер етнокућа у Љуби није регистрована, деца се играју етнологије, међутим, ако се зна да већ и екскурзије овде свраћају, ваљда ће и одрасли схватити колико ова „дечја игра“ вреди.