Основци отворили словачку етнокућу

500 становника, претежно Словака, на западним падинама Фрушке горе,сакупила етнографски материјал и од старе куће направила музеј Док су се Далибор и Бојан Жјак, Ивана и Дарија Кмећко, Данијел Дробик, Дарко Поважан, Александар Малиц, Срђан Турало и Дајана Крижанић завлачили у таване и старе магазе и прикупљали старе ствари, нико није могао ни помислити да ће ова деца из села Љубе код Шида сакупити довољно етнографског материјала и смоћи снаге да отворе Словачку етнокућу у овом селу, на западним падинама Фрушке горе, са око 500 становника, претежно Словака. 2008....

kucaДеца из села Љубе код Шида, са око 500 становника, претежно Словака, на западним падинама Фрушке горе,сакупила етнографски материјал и од старе куће направила музеј

Док су се Далибор и Бојан Жјак, Ивана и Дарија Кмећко, Данијел Дробик, Дарко Поважан, Александар Малиц, Срђан Турало и Дајана Крижанић завлачили у таване и старе магазе и прикупљали старе ствари, нико није могао ни помислити да ће ова деца из села Љубе код Шида сакупити довољно етнографског материјала и смоћи снаге да отворе Словачку етнокућу у овом селу, на западним падинама Фрушке горе, са око 500 становника, претежно Словака.

Данас је, Далибор Жјак (15), који је тек завршио осми разред, домаћин етнокуће у којој су изложени стари предмети из домаћинстава, уникати какве је тешко данас пронаћи. Деца су самоиницијативно прионула на посао убеђена да прошлост овог села не сме бити заборављена.

Словаке је, у садашњу Љубу, у другој половини 17. века населио илочки гроф Ливије Одескалски, дајући им право да искрче шуму и колико успеју да искрче да то буде њихов посед, да на њему могу градити куће и живети, не као слуге, већ слободни сељаци, али са обавезама према Илочкој грофовији. Словаци су тада дошли из Пивница, Бајше и других делова Бачке, искрчили шуму, подигли село и дали му име Љуба, по грофовој средњој ћерки Љубинки.

– Када смо почели да скупљамо старе ствари нисмо ни размишљали шта ћемо све наћи и шта сазнати о прошлости села. А онда се међу нама – децом родила идеја да отворимо етнокућу. Стара кућа набијача, власништво Андрије Кмећка, била је идеална за то, само, нисмо веровали да ће нам Андрија, који живи у Шиду, дозволити да преуређујемо собе, кречимо и да од куће правимо музеј. Али, за дивно чудо, он је пристао. Било је то 2008. године. Екипа која је све ово урадила и која одржава кућу јесу ученици основне школе у Љуби и суседном Ердевику – Бојан Жјак, четврти, Ивана Кмећко, трећи, Дарија Кмећко, шести, Данијел Добрик, осми, Дарко Поважан, шести, Дајана Крижанац, шести разред и наш друг Срђан Турало, основац који живи у Грацу, али лети кад дође заједно прикупљамо експонате и сређујемо ову кућу – прича нам Далибор Жјак.

Прошле године у етнокући у Љуби деца су организовала три веома успеле изложбе етноекспоната у вези са животом Словака у Љуби и Срему, а ових дана предузели су нове кораке, уређују још две собе, једино, кажу, немају стару спаваћу собу, односно кревете из далеких дана.

– Сада нам много помажу баке и деке, просто нису веровали да ћемо успети, али кад су видели да смо већ дуго запуштену кућу средили, уредили молерај извана, да смо кренули да сређујемо све собе и да у свакој буде по једна изложба, да све личи на домаћинство од пре сто година, кренули су да нам помажу – објашњава деветогодишња Ивана Кмећко.
Кад смо боравили у Љуби, у етнокући, на редовном послу сређивања били су само Далибор и Бојан Жјак, Ивана Кмећко и Дарија Кмећко, остали су у школи, посла ће се прихватити по подне, кад науче градиво, помогну родитељима, а сви су врло добри и одлични ученици.

У кући, „сингерица“, шиваћа машина, најстарија, фотографије првих становника Љубе, фотеља, ручне израде, стара више од 150 година, разбој за ткање, који је 1887. направио месни дрводеља Ишток Трешњак, и сав остали пратећи алат, за припремање основе за ткање, преслица, левак за шопање гусака, направа којом су некад овде товили гусане, јарам воловски стар око сто година, плуг и много другог алата који је годинама био забачен по таванима и буџацима, па извађен због дечје игре, а сада сведочи о једном далеком времену и животу мештана Љубе.
– Упоредо са овим скупљам грађу за књигу о селу. Треба то да средим, али, све сам прикупио и мислим да ћу направити праву монографију Љубе – истиче Далибор Жјак.

У целој овој дечјој причи изостаје било каква помоћ месне управе Љубе и Туристичке организације општине Шид, јер етнокућа у Љуби није регистрована, деца се играју етнологије, међутим, ако се зна да већ и екскурзије овде свраћају, ваљда ће и одрасли схватити колико ова „дечја игра“ вреди.