Ово је луди живот! Човек је једно суптилно, осетљиво биће, и ако нема основне услове за живот, оптимални душевни мир, ако нема сталну адресу, свој кров над главом... Ако то нема човек, ако се потуца по туђим кућама и становима, онда је то стварно луди живот.”

Светлана Ћутић из Шида прича ми пре неки дан о својој борби за голи опстанак и о “случајностима” које су се умешале у њен живот без сталне адресе. Невенчани супруг покојни је од пре двадесет година, није се удавала после његове смрти, и од тада она и њихова ћерка Невена мењају подстанарске станове по Шиду. И верују у чудо божије.

“Луди живот, да-да! Сада смо ту горе у једном стану у Карађорђевој улици, а живеле смо у Доњем шору. Можда сте и чули за моју ћерку? Невена Ћутић! Данас је у Београду. Једина је девојка која сваког јануара плива у Сави за богојављенски крст. Инструктор је пливања. Тренира у клубу и бициклизам. Васпитала сам је да буде борац, али живот је, са своје стране, очврснуо изнутра, озарио и продуховио моје дете... Нена сија!

Весела је и духовита. Тешко подноси нашу ситуацију, али то се на њој споља не види. Знате, када живите овако како нас две живимо, без сталне адресе, обе без сталног посла, саме на свету, онда у себи и око себе створите одбрамбени механизам. Кад те баце међу звери, браниш се по инстинкту, или се изолујеш, постанеш недоступан. Било је зима када смо у подстанарској соби живеле без грејања. Нисам имала од чега да купим дрва или угаљ. Шид завејан, мраз стегао... снежна романтика, ха-ха-ха... а ја тражим дрва да купим, па и кад их нађем, дрва мокра. Научила сам Нену да је хладноћа саставни део природе. Навикла је на зиму. И није јој ништа да плива у реци окованој ледом, по киши, кроз маглу...”

“Од чега у ствари живите вас две?”

“А од чега да живи човек који је нема ништа и препуштен је сам себи? Од Божије помоћи, господине!”

“Какав је то живот?”

“Какав? Ха-ха-ха... Сурова борба за опстанак! Немилосрдна и неравноправна борба! Имам добру другарицу апотекарку, удата је у Швајцарској, и шаље ми мало пара за стан. И то је божија помоћ! Ја сам правни техничар по струци, куцала сам и куцам на многа врата, посла за мене нема па нема... Фабрике и предузећа по Шиду, све је то пропало. Шидска ’елита’, нечије привилеговане жене и деца, раде на државним јаслама. А обичном свету преостало је да се бори!... Последњих десет година, док није уведена забрана, одлазила сам у Хрватску у надницу да копам. И Невена је једно време одлазила самном у надницу. Она, дете, копа од петог разреда! Пробудим се у четири ујутру, завежем мотику за бицикли и по мраку возим десет километара до Товарника, тамо оставим бицикли и у петнаест до шест ускачем у аутобус према Ловасу... Копам на њиви осам сати, онда назад у Товарник, мотику на бицикли и по сунцу у Шид. Летњих месеци сам црна као печена сланина... ха-ха-ха... И онда тај новац дам газдарци за кирију. Тако живимо. И уздамо се у божије чудо!”

“Међутим, чудо је и то да нисте изгубиле веру у Њега?”

“Не! Драги Бог постоји! Па, знате шта, сви вас могу оставити и издати, али Бог вас никада неће оставити кол’ко не можете да издржите... Ако не знате да пливате, неће вас послати у воду. Ако се давите, учиниће све да вас спасе. Да би Бог био на вашој страни, да би вас Бог волео, да би сте били миљеник Бога, услов је чиста душа. Један дан, око поднева, пролазим поред српске цркве, очајна, без једног јединог динара у џепу, и навратим, уђем... Унутра нигде никог. И стојим тако сама пред олтаром и помислила сам у свом безнађу: Боже мој мили, сад кад би неко дошао и дао ми новце... Тај би за мене био Бог! Немам више ни од кога да зајмим. А новац ми је тренутно потребан. И онда сам села, била сам уморна, психички сломљена. Гледам, замишљена, зраке сунца пробијају су се кроз прозор. И помислила сам: Боже, хоће ли и мене једном огрејати сунце? Знате, није човек камен, кад живи без услова, мора да подлегне... Погнула сам главу и ођедаред се тргла. Ушао је неки младић. «’Помаже Бог!’ каже. – Бог ти помого, узвратим. Помало сам се и уплашила. И, кад је пришао олтару, пођем према излазу... Ођедаред чујем иза леђа: ’Госпођо, само тренутак, да вас нешто питам!’ Помислила сам да је пливач и да можда познаје моју Нену, био је њених година. – ’Госпођо’, каже дечко, ’је л вама треба нека помоћ?’ – Одговорила сам: Мени, сине, треба помоћ, али ти мени не можеш да помогнеш... Мени ни господ Бог више не може да помогне, и он се уморио, дигао је руке од мене! Мени треба и да платим подстанарски стан, и да купим дрва, и да намирим режију, и дете да обезбедим за школу, бави се и спортом... Мени све треба! Живим без новца, узимам на вересију, а то треба да се врати... А младић: ’Госпођо, ја вас познајем још док сте живели тамо и тамо, знам да сте живели тешко, и ја ћу вам помоћи!’ И дао ми три хиљаде динара! – Гледам у неверици и питам га где живи да му паре могу вратити? Каже: живи у Новом Саду. И не долази у обзир да му паре вратим! Ушла сам у цркву без динара, очајна, а изашла са парама... Било је то чудо божије!”

“Шта се догодило вашем супругу? – Умро?”

“Погинуо. Петар је возио мотор, ишао је кући у Беркасово, он је из тог села, није видео тракторску приколицу пред собом, подлетео је под њу, ударио главом, добио фрактуру лобање и пао у кому. То се десило петог октобра деведесет прве. Три дана је био у коми. И онда је умро. Ја сам у то време била пред порођајем, носила сам близанце... Моја Нена је близанац, знате... И, тог дана, кад је Петар доживео саобраћајну несрећу, замислите, почела ме болети глава, мучила ме је зубобоља, и одем у хитну. После неког времена довозе човека, негде је настрадао – мени се учинило да су довезли неког војника – да бих сутрадан, замислите, сазнала да је Петар имао саобраћајну несрећу... Страшно!»»”»

“Тога дана нису вам ни из полиције ни из болнице јавили да вам је настрадао супруг? Али он те ноћи није дошао кући!”

“Петар је био мој невенчани супруг, требало је да се узмемо и, ето, то се догодило... Био је запослен у пошти, а ја сам исто радила у пошти на шалтеру, привремени посао, замена. У то време смо се забављали, али из те забаве ја сам затруднела. Једно време становали смо у стану моје мајке у Шиду, али његова је кућа у Беркасову, па је одлазио и живео и тамо, наравно. Те ноћи је ишао у Беркасово. Јавили су ми сутрадан да је имао сабраћајну несрећу. »То ме је потресло, а кад сам сазнала да је пао у кому, да му живот виси о концу... Па, знате шта, тај шок, тај стрес, то је морало да се одрази на жену пред порођајем. Три дана се није будио! Па, чујте, ваљда је истог момента када су ми сутрадан јавили да је Петар настрадао, услед шока који сам доживела, и којег нисам могла да контролишем... ваљда је истог момента, беба која ће умрети, почела да се пати у мени... Ја сам то осетила! – Позлило ми је деветог октобра. Лекари у Шиду хитно су ме упутили у породилиште у Сремску Митровицу и, за сваки случај, путовала сам у пратњи бабице. Али, ово морам да вам испричам! Док су мене возили у породилиште, замислите случајности, поред нас је прошло црно возило за превоз покојника и у њему је био ковчег са Петровим телом, враћали су га у Беркасово из Београда. Тога дана у тринаест и тридесет родила сам Невену. А, сутрадан, на дан Петрове сахране у Беркасову, извадили су из мене мртворођенче.”

“Како тумачите ову страшну, али у исто време, ако се слажете самном, и величанствену режију живота?”

“Како тумачим? Ништа у животу није без везе. Ништа. И ништа се не догађа случајно. Све је у неким узрочно-последичним зависностима. И то што живот режира – ево, господине, пружам вам сопствено искуство на длану! – то не може да створи никаква имагинација, фантазија, уметничка креација и слобода... Ма, какви! Живот је највећи режисер и највећи писац! Морате да имате у виду и историјски контекст у којем се све то догодило. Не заборавите, то је октобар деведесет прве, започео је рат у бившој Југославији. Стизале су страшне вести. По повратку из породилишта преноћила сам са бебом у стану своје покојне мајке. Она је родом из Сомбора, а отац ми је из Брчког. Давно су помрли. И – сутрадан је јављено да је нападнут дечији вртић... Пар дана касније било је неко гранатирање. Доживела сам стрес и завршила у болници. И онда је све кренуло низ брдо. Родитељи покојни, отац мог детета погинуо, остала без посла у пошти, па самим тим и без пара, остала без мајчиног стана... Сама са малим дететом. А помоћи ниоткуда. Рат. Немаштина.”

“Све је то давно иза нас... Али, како сте уопште вас две доспеле у овако тешку ситуацију? Шта вам је са мајчиним станом?”

“Хм, како, како... Ево, овако. Кад је мама умрла, наводни наследник у нашој кући, продао је мајчин стан и кућу на селу. Обећао је да «ће се заузети да ми купи неки стан, није га купио, а нашу имовину је продао. И паре је задржао за себе. Живи у Београду. Нисмо у контакту. Нисам имала снаге да га тужим, а и шта ми то треба у животу, да се тужим са најрођенијим. И тако сам са Невеном завршила на шидској улици. Посветила сам се својој девојчици...”

“Назире ли се крај таквом вашем животу?”

“Да, али не овде... Невена хоће у свет. Верујем у моју Нену! И нека иде у свет. И ја ћу ако се укаже прилика. Само што даље одавде.”