КОМЕ СМЕТА АНТИФАШИСТИЧКО НАЛСЕЂЕ - ЧЕМУ УКИДАЊЕ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА?
Локална власт Месне заједнице Сот, малог села западног Срема, после низа деценија укинула је обележавање 4. децембра, Дана када је ово место ослобођено од фашизма у Другом светском рату. Да парадоск буде још већи то је учињено у години када село Сот обележава седам деценија од овог догађаја.
Готово је невероватно да се вољом појединаца и бахатих ситних политиканата локалног (без)значаја може под тепих гурнути, сасвим безразложно, један овакав јубилеј. Коме уопште и због чега смета антифашистичка борба и чему њено сакривање? Чему понижавање жртвава датих за слободу Срема, Војводине, Србије и целе бивше Југославије? Чему понижавање жртава датих у општим ратним напорима читаве антифашистичке коалиције која се нашла на удару бахатог фашизма и пружила му отпор? Грађани Срема и Војводине у целини, борили су се не само на географском подручју бивше Југославије од Трста до Скопља, они су били и у редовима Совјетских партизана Русије, Белорусије и Украјине, они су били и део колоне која је јуришала на Берлин маја 1945. године. Чему стид што нисмо припадали антицивилизацијској, фашистичкој, коалицији?
У историји НОБ-а на подручју бивше Југославије Срем заузима значајно место. Оно готово пркоси војној логици. Иако се за партизански покрет везују пре свега повољни географски услови - планине, Срем управо показује супротно. Географски услови су ту само да би мање или више олакшали устанак и утицали на тактику устаничке војске, док су национална и политичка свет, дубоко хуманистички став и слободарски дух, његова борбена воља били основ за устанак народа Срема.
Несрећном поделом Југославије после априлског рата 1941. године, запади Срем припао је Независној држави Хрватској. Ово је значило најкрвавији прогон Срба, Јевреја, Рома и антифашиста свих других нација. Сваки Србин чији је боравак по усташким критеријумима сматран непожељан морао је да заједно са својом породицом под претњом стрељања напусти границе новоуспостављене НДХ. Не постоје тачни подаци о броју Срба, Јевреја и Рома и других "непоћудних елемената" који су са подручја западног Срема прогнани у усташке фабрике смрти попут Јасеновца, али зна се да је само у три месеца, априла-јун 1941. године 5000 људи физички збрисано. Започето је насилно прекрштавање Срба у католичанство, чему су се, не смемо то заборавити, супротставили и неки католички свештеници, међу којима жупници Антон Цврковић из Гибарца, Јан Лацко из Шида, Ђура Лауровић из Товарника, Јосип Фантек из Сота, али чији апели и супротстављање ипак нису могли зауставити овај захуктали дивљачки механизам.
Устанак у западном Срему започео је 25. јула 1941. године и то управо супростављањем крвавим усташким властима. Од самог почетка антифашистички отпор у западном Срему носиће вишенационални карактер, у њега ће бити укључени Срби, Хрвати, Мађари, Немци, Русини, Словаци, Румуни и припадници других народа који су заједно вековима делили исту судбину. Као резутат четворогодишње оружане борбе, поред више одреда, самостаних батаљона и чета, у Срему је формирано осам бригада, а од бораца из Срема у источној Босни формиране су три бригаде. Народ Срема дао је готово 27 000 бораца, од чега је више од 10 000 погинуло. Сремски партизани су из строја избацили око 13 000 непријатељских војника, у разним акцијама уништено је 200 локомотива, 1 200 вагона, 20 тенкова, 42 брода, 2 авиона, порушено је више од 50 километара железничке пруге, 60 мостова, заплењено је скоро 6000 пушака, 410 митраљеза и 11 топава и минобачача, итд. Јасно је да је Срем својим учешћем у борбама, нанетим људсим губицима непријатељу и сопственим жртвама дао значајан прилог заједничкој борби за ослобођење земље. Те жртве не смеју бити заборављене. Овде се не ради о прошлости већ о нашој будућности која треба да у својим темељима има чврсте антифашистичке основе.
Не бих да будем тенденциозан, Сот није био никада најважнија тачка антифашистичког отпора, али је био једна од карика снажног и организованог отпора народа Срема и Војводине у целини, једној завојевачкој, дубоко анти-људској политици оличеној у фашизму и страховлади НДХ. Ми данас немамо чега да се стидимо када је анифашистички отпор у питању, њему се дивио читав свет. У тренуцима када се под фашстичком чизмом нашла готово цела Европа, у јеку фашистичких тријумфа на свим фронтовима, једна мала, поносна и пркосна земља, њени слободољубиви народи, одлучном борбом ослободили су и контролисали територију која је била већа од данашње Белгије. Немамо се чега стидети покрета који је окупио представнике свих нација тадашње Југославије, покрета у коме су били окључени и најмлађи и најсторији, и жене и мушкарци, интелектуалци и неписмени.
Незамисливо је да се данас, 70 година, после величанствене победе човека над мраком и ропством, стидимо свог антифашистичког наслеђа, тог дубоког хуманистичког опредељења и вере у човека, слободу и равноправност. Стид и срамоту оставимо оним ситним политиканстким душама чија схватања не досежу даље од сопственог дворишта и атара, а који по својим квази-мерилима ниподаштавају жртве дате за слободу и мир. Сва слава припада херојима и њихова борба за слободу никада неће бити заборављена ма колико блата покушали да баце на њу.
У борби Давида и Голијата, борби између антифашизма и фашизма, пре 70 година, једна мала земља дала је огроман допринос слому фашизма. У борби који данас неки Лилипутанци воде против антифашистичког наслеђа победиће иста она идеја слободе и равноправности бацајући у заборав све њене противнике и савремене апологете најмрачнијих идеолошких традиција.
Маријан Кубик
Село Сот, општина Шид