ЗАШТО ИМ НИКО НЕ ПОМАЖЕ? Вања (14) и њена мајка немају ни за лекове! - Срце ми ради само са 20 одсто капацитета. Исту дијагнозу има и моја 14-годишња кћерка Вања чије срце сада куца само с половином снаге – прича Јелена Радовановић из Шида и апелује на људе добре воље да им помогну

Јелена Радовановић која већ 12 година болује од кардиомиопатије и нема средстава да се лечи.

- Лечим се у неколико здравствених установа: на институтима у Каменици и на Дедињу, на Клиничком центру у Београду, као и на ВМА, а с обзиром да ми срце ради само са 20 одсто капацитета, једино решење је трансплантација. Исту дијагнозу има и моја 14-годишња кћерка Вања чије срце сада куца само са половином снаге – прича ова 34-годишња Шиђанка

Потресну причу Јелене Радовановић и њене ћерке Вање проследила нам је колегиница Сања Михајловић из Сремских новина, надајуће се да ћемо заједно моћи да помогнемо овој болешћу унесрећеној двочланој породици.

Већ 12 година Јелена Радовановић из Шида болује од тешког срчаног обољења – дилатативне кардиомиопатије, због чега јој срце ради са драстично умањеним капацитетом, од свега двадесетак одсто.

- Ову болест имам од рођења, али сам је открила тек 2002. године, када сам сасвим случајно отишла на лекарски преглед. Од тада почиње моја борба за оздрављење и ход по мукама. Ово обољење може бити или наследно или вирусно, а код мене је обоје, јер осим што сам болест наследила од свог покојног оца, 2003. године добила сам коксаки вирус који је доста оштетио срце које је тада почело да ради смањено, само 30 до 40 одсто. Тих година сам још била у стању да радим, а сада не могу, немам више снаге.
Архива

Кријући сузе, 34-годишња Јелена почиње причу о ситуацији у којој је, као и о томе како и где се лечи,

- Лечим се у неколико здравствених установа: на институтима у Каменици и на Дедињу, на Клиничком центру у Београду као и на ВМА, а једино решење за ову болест је трансплантација срца. Међутим, још увек нисам стављена на листу чекања за трансплантацију јер по последњим налазима лекара из Београда моје срце сада ради са 35 одсто капацитета. Ја бих јако волела да је заиста тако, да је дошло до побољшања које су ми написали на отпусној листи, али не осећам се ни мало боље, напротив, свакодневно све више осећам замарање, гушење и несвестицу, мада се не предајем него глумим да сам здрава. Трудим се да сваки дан будем добро колико год то могу, највише због детета, јер сам свесна тога да је и она болесна и да јој је моја помоћ неопходна. За себе се и не бојим, него само за њу.

А да са утврђивањем дијагнозе и одређивањем терапије није дошао крај њеним мукама, сведоче даље здравствене невоље које су снашле ову младу и храбру жену. Наиме, 2008. године доживела је мождани удар, након тога је добила почетак упале плућа, а прошле године – када су јој откуцаји срца били испод 40, урађен јој је пејсмејкер. Последња у низу лоших вести је нова дијагноза: дијабетес, што је такође погоршало њено здравствено стање.

- Ипак, најтеже од свега ми пада папирологија, понекад имам утисак да ми је то теже чак и од моје болести. Јер, да бих отишла на било који преглед у Каменицу или у Београд, морам да пре тога извадим гомилу упута и да урадим бројне анализе, да идем на комисију,а мени је све то веома тешко јер немам снаге и лоше се осећам. У последња два месеца Вања и ја смо 12 пута ишле у разне здравствене установе у Београду и у Новом Саду. Све то кошта јако пуно, мада ми гледамо да барем сендвиче понесемо од куће, па да немамо никакав други трошак осим бензина. Годинама сам и у болницу и из болнице ишла возом и увек сам сама носила путне торбе, јер нисам имала могућности да плаћам ауто, али сада више то нисам у стању.

Да ли јој је ико изашао у сусрет, у смислу институција, Јелена прича

- Недавно сам поднела захтев за добијање туђе неге и помоћи али су ме званично одбили, а незванично сам чула коментар: „Па шта ти хоћеш, баш лепо изгледаш, ништа теби не фали“. То ме није зачудило јер сам већ навикла да људи кад ме виде често реагују баш тако, мисле да ако не изгледам на око болесно или запуштено да ми није ништа, а не знају да сваки мој дан за мене може бити последњи.

Иначе, мајка и ћерка живе у Шиду као подстанари, у изнајмљеној кући за коју кирија износи сто евра. Једини приходи које имају је социјална помоћ, а за обе она износи 10.700 динара месечно.

На питање од чега живе, плаћају кирију и све друге обавезе, Јелена само слеже раменима и тихо каже:

- Не знам ни сама…Мало ми некад помогне брат, мало бака од своје скромне пензије, а најчешће сам у дуговима…Уз све те трошкове и Вања и ја морамо свакодневно да пијемо више врста лекова, а само за терапију нам треба око 30.000 динара месечно. Осим социјалне помоћи других прихода немамо, па се уздамо у добре и хумане људе. Има таквих овде… Помогне ми често моја најбоља другарица Наталија, са њом се највише и дружим, а осим ње велику помоћ добијам и из Црвеног крста у Шиду. Они су ме и наговорили да се пријавим за храну из Народне кухиње, да би ми барем дете имало сваки дан да поједе нешто скувано, јер све чешће наиђе такав период када немам снаге да данима устанем из кревета – прича Јелена и додаје да су јој родитељи умрли, а да од ближе родбине која је посећује има једино брата Драгана и 80-годишњу баку Олгу која живи у Илинцима, и која се, иако већ и сама прилично болесна, труди да им припомогне од своје пензије која износи 8.000 динара.

Свака помоћ добродошла

Свака врста помоћи Јелени и Вањи је добродошла, а број Црвеног крста преко којег се ова помоћ може упутити је 022/712-310. Овој двочланој породици значила би помоћ и у лековима, јер само једна кутија таблета „кораксан“ кошта 6.000 динара, а Јелена свакодневно пије десет врста лекова.

Број Јелениног жиро рачуна:
355000000535094517 Војвођанска банка,
Број телефона на који можете контактирати Јелену:
062 533 719

Вањина љубав је цртање

Четрнаестогодишња Вања Манојловић је врлодобра ученица Основне школе „Бранко Радичевић“ у Шиду. По природи мирна и тиха, највише воли да слободно време проводи уз књигу или телевизор. Бег од размишљања о својој болести која јој је установљена пре десет година, проналази у цртању. Каже да највише воли да црта портрете, а осим тога ужива и да смишља необичне креације за свечане хаљине.

(Е. Цвијановић)