- Детаљи
- Аутор: Олимпијски комитет Србије
Кајакаши Александар Алексић и Миленко Зорић одржали “Олимпијски час“ у Шиду
На тргу испред Културно образовног центра у Шиду, данас је одржан “Олимпијски час“, а том приликом са основцима су се дружили олимпијци Србије у кајаку, Александар Алексић и Миленко Зорић.
Вујадин Васић, члан Општинског већа општине Шид, поздравио је на почетку све учеснике и пожелео им добродошлицу у Шид.
Александар Алексић и Миленко Зорић су се потрудили да приближе ђацима кајак као спорт, објасне зашто је бављење спортом важно у животу и шта је потребно урадити како би неко постао врхунски спортиста- олимпијац. С обзиром на то да је међу учесницима “Олимпијског часа“ било неколико кајакаша, они су искористили прилику да изазову Александра и Миленка да се такмиче против њих.
“Драго ми је да смо данас у Шиду и да имамо прилику да се дружимо са будућим шампионима. Ја сам већ учествовао у сличној акцији Олимпијског комитета Србије у мом родном Шапцу, а надам се да ће бити још оваквих прилика за дружење. Млади кајакаши из Шида су нас данас изазвали да одмеримо снаге на стази и уколико буду наставили вредно да тренирају, труде се и поштују олимпијске вредности које су данас научили, ми смо спремни да прихватимо изазов”, рекао је Александар Алексић.
Учеснике Олимпијског часа је интересовало какво је дружење у олимпијском селу и какав је осећај на старту олимпијске трке
„Олимпијске игре су посебно такмичење и учешће на једном таквом догађају је остварење наших снова. У Олимпијском тиму Србије у Лондону владала је сјајна атмосфера и сви смо ишли да бодримо једни друге на борилиштима. Спорт је нама донео пуно тога лепог у животу. Пропутовали смо много земаља и упознали сјајне људе. Од срца препоручујем свима да се баве спортом и да неке основне вредности које усвоје кроз бављење спортом пренесу и у свакодневни живот“, надовезао се Миленко Зорић.
- Детаљи
- Аутор: Вл. Ђитко
Необичан хоби Ђорђа Барне (20), машиновође из Шида, постао редован извор прихода, али и задовољство. Из кухиње се шири мирис ванилица, медењака, мињона...
Прошле године Ђорђе Барна (20) из Шида матурирао је у Средњој железничко-техничкој школи у Београду и постао машиновођа. То је породична традиција у породици Барна, јер су и деда Звонимир, сада пензионер, и отац Драган такође машиновође. Али оно што издваја Ђорђа је што је он као хоби заволео да прави колаче. У почетку је само гледао, а онда стидљиво почео и сам да меси да би данас овај хоби прерастао и у - извор прихода.
Из његове кухиње сада до потрошача излазе ванилице,медењаци, мафин колачи, мињони, рафаело куглице... Већ ко шта од муштерија воли. А овим хобијем Ђорђе, који чека запослење да почне да управља локомотивама, почео је сасвим случајно да се бави.
- Моја стрина Мирјана годинама је правила колаче и торте и једном приликом је била прилично уморна, а требало је да направи младеначку торту. Ја сам случајно дошао код ње, замолила ме је да јој помогнем најпре са мућењем, и тако је све почело. Касније сам се и сам код куће прихватио да нешто направим, било је добро и добио сам подршку породице - прича новопечени машиновођа Ђорђе Барна, који од пре неколико месеци пласира колаче и на тржиште.
Најпре је лепо упаковане слаткише продавала комшиница која има тезгу на пијаци, муштерије су биле задовољне квалитетом, а биле су и не мало изненађене када су сазнали ко је њихов творац. Сада се Ђорђе преоријентисао на продају путем интернета, а кућну доставу заменио само у ретким приликама када се ради о старим или болесним особама.
Поред квалитета, наш саговорник је конкурентан и ценом, која износи 700 динара за килограм ситних колача.
- Квалитет мора да буде на првом месту и нема додавања такозваних сурогата како би се уштедело, односно боље зарадило. Муштерија то препозна и не би више наручивала. Договарам се са муштеријом коју врсту колача жели. Обично се највише наручује када се припремају славе, а то је сад у јесен. Највећа поруџбина ми је била - седам килограма.
Наш саговорник каже да обично ради у ноћним сатима, када је кухиња слободна, па он на миру може да се препусти чарима прављења колача.
Прво јавно представљање суграђанима Ђорђе је имао летос на етно-штанду током одржавања Фестивала тамбурашких оркестара "Мелодије руског двора" у порти Летње владичанске резиденције. Том приликом је представио медењаке већег формата, које су старије генерације подсетиле на време лицидерских срца.
ЖЕЉА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА
НА питање шта ће бити ако добије запослење на железници и почне да вози локомотиве, а производњу колача је разрадио, Ђорђе одговара:
- Наравно да ћу да прихватим посао за који сам се школовао, али се надам да ћу некако ускладити и обавезе око колача. Жеља ми је да једног дана имам сопствену посластичарницу.
- Детаљи
- Аутор: Дневник
Докази који сведоче да је Градина на Босуту једна од најстаријих насеобина, где је човек у континуитету живео више од миленијума пре нове ере, чувани су, у недостатку адекватног смештаја, у витринама Галерије слика „Сава Шумановић” у Шиду.
Како је Галерија основана искључиво ради чувања дела великог сликара, и однедавно носи предзнак установе од националног значаја, артефакти из налазишта Градина мораће да се иселе
Градина је друго велико налазиште у Срему, после Гомолаве код Хртковаца. Прва ископавања овог налазишта обављена су пре пола века, иако се и много раније знало да је реч о драгоценом локалитету. Истраживања су настављена 1975. године, а завршена 1988. Овим подухватом руководио је Завод за заштиту споменика Срема из Сремске Митровице. Тадашње општинско руководство Шида, сместило је „привремено” 236 предмета са Градине у Галерију, где су их кустоси каталогизирали дајући им одговарајући сертификат. Сада, након 25 година ископине са Градине промениће локацију.
- Установа која добије на чување и излагање посетиоцима материјал Градине на Босуту имаће велики значај за шидску општину. Сигурно нећемо оснивати самосталну установу, већ ћемо настојати да је уклопимо у постојеће културно-образовне установе које имају право да под својом капом држе и брину о таквој збирци предмета која сведочи о давној прошлости овог краја – каже председник Општине Шид Никола Васић.
Археолошки локалитет налази се на путу Шид-Вашица-Батровци, на месту где пут пресеца реку Босут, а истражен је простор 165 са 60 метара. Локалитет је оштећен градњом пута. Елиптичког је изгледа, широк 20 метара, а опасан је зидом и водом. Најзначајнија на овом локалитету је вертикална стратиграфија, дебела шест метара, која сведочи о континуитету насеобине. Стручњаци су утврдили да од те дебљине 3,5 метара припада гвозденом добу, што је јединствен пример у југоисточној Европи. Пронађено на овом локалитету даје могућности за проучавање материјалне и духовне културе престарих становника Срема.
Пронађени предмети су стручно класификовани по раздобљима. Неолиту припада 11 експоната - камена секира, игла од кости, ножић, рогови од кости, тестерица од кости…Из енеолита има 17 експоната различитих димензија керамике, анфоре, зделице и друго. Следи на десетине налаза бронзаног, старијег и млађег гвозденог доба. Занимљив експонат су рогови праисторијског говечета с распоном од 64 сантиметара.
Градина на Босуту представља пресек културе тог времена за цело подручје доњег Подунавља, Паноније и централног Балкана. На њој се културе развијају у континуитету и трају све до илирског устанка против Римљана у првим годинама нове ере. Данас, Шид има обавезу да пронађе адекватан смештај за вредну збирку предмета која говори о континуитету живљења на овом простору.
- Детаљи
- Аутор: Вечерње новости
Тихомир Ранисављевић уступио је Анити Балаж на коришћење кућу у Ердевику. Нови дом за једанаестогодишњу девојчицу која бије битку за ново срце
Када је пре више од годину дана, у разговору са дедом мале Аните Балаж, сазнао да се њена породица из Борче враћа у Ердевик и да има проблема око стамбеног простора, пензионер Тихомир Ранисављевић из Шида одлучио је без размишљања да уступи на бесплатно коришћење Анитиној породици своју породичну кућу у Ердевику, која је иначе била празна. Тако је кућа у Улици Миланке Бранковић 6 постала нови дом ове породице, која бије битку за трансплантацију срца 11-годишње Аните, ученице ОШ „Сава Шумановић“ у Шиду.
- Знао сам да су Анитина мама Ксенија и њен супруг Миодраг Бајац незапослени и да имају проблема да помогну Анити и одмах сам понудио своју кућу у Ердевику, коју сам наследио, да им буде нови дом. Осим куће, на располагању им је и двориште, башта и нешто воћа. Желео сам да кућу уступим некоме ко ће се добро бринути о кући и окућници - вели Ранисављевић.
Тако је петочлана породица Балаж - Бајац у којој су и Анитина осмогодишња сестра Наташа и двогодишњи брат Немања, добили сигуран кров над главом. Али овде се Тихомирова хуманост не завршава, јер се овај племенити човек ангажовао на прикупљању новчане помоћи за Аниту. И његова ћерка Сања, иначе, професор у Новом Саду, такође се укључила у прикупљање добровољних прилога. Тихомир, више деценија ангажован у извиђачком покрету, у акцију је укључио и извиђаче из Шида и околине.
- Када смо организовали Олимпијаду у заборављеним дечјим играма, гошће су нам биле Анита и њена мајка. Позвали смо извиђаче не само из наше земље, него и из иностранства да се укључе у прикупљање новчане помоћи за Аниту. Извиђачи су иначе познати по својој хуманости. Добро је што се коначно и држава укључила да пружи помоћ не само Анити, већ и другој деци и омогући им излечење и срећније детињство - нагласио је на крају Тихомир.
У БЕЧУ ПОЧЕТКОМ ОКТОБРА
- Са Анитом смо већ били у Бечу на предтрансплантационим прегледима, а почетком октобра путујемо поново. Уз помоћ државе, новчаних проблема за трансплантацију и боравак у Бечу од 30 дана више нема. Хвала свима који су нам помагали и храбрили нас и, наравно, господину Ранисављевићу, који нам је много помогао - рекла нам је Анитина мајка Ксенија Балаж.
Још чланака …
Страна 82 од 231