- Детаљи
- Аутор: Вечерње новости
У Адашевцима код Шида самује Спомен-комплекс палима на Сремском фронту. Школе у својим плановима више немају посете споменицима НОБ. Најчешћи гости – пензионери
На Спомен-комплексу "Сремски фронт", где се у Адашевцима 12. априла 1945. године одиграла завршна битка у Другом светском рату, тишину ремети само шуштање лишћа на јаблановима, огласи се понека птица и звук аутомобила који учестало пролазе ауто-путем Београд - Загреб. На поприште чувене битке, пробоја Сремског фронта, годишње дође око 5.000 туриста и ако се дода оних 3.000 који долазе 14. априла, на дан пробоја фронта, то је 8.000 посетилаца годишње, што овде сматрају јако малим бројем, у односу на претходне деценије.
У комплексу "Сремски фронт" на површини од 29 хектара, простире се споменички део, на шест хиљада квадратних метара, на ком је почела обнова, јер је зуб времена учинио своје. Милан Билић, кустос и водич, каже да је у току уређење Алеје части, са спомен-зидовима на којима је уписано 14.886 имена палих ратника у биткама за коначно ослобођење Југославије, које су у Срему, крајем децембра 1944. и почетком 1945. године трајале 176 дана колико је и трајала операција пробоја Сремског фронта.
Спомен-комплекс, који делује као јединствен споменик, мало гостију посети, сем за 12. април, када се обележава годишњица пробоја. Мада је обележје уз ауто-пут, којим годишње прође нешто више од пола милиона возила, ретко ко сврати у комплекс.
- Најчешћи гости су из Словеније, Истре, Републике Српске. Ђачке екскурзије више овде не свраћају. У својим плановима немају више посете споменицима из НОБ-а. Овде долазе само екскурзије старијих, углавном су то пензионери. Недавно смо имали аутобус гостију са Раба - каже Билић, кустос и водич у Спомен-комплексу "Сремски фронт".
Туристичка организација Шида имала је велике планове са овим комплексом, припремила је пројект под називом "Западна капија Србије", који подразумева изградњу хотела на самој обали Босута, спортских терена, етно-села... Међутим, све је заустављено због кризе и беспарице.
- Ако би се пројект реализовао, сигурно је да би "Западна капија Србије" довела овде огроман број гостију - сматра наш саговорник док нам показује слике макета будућег туристичког центра.
На самом улазу у "Сремски фронт" постоји једна кафана, а из правца Шида, само једна скромна табла која означава где се скреће за овај комплекс. Ништа више, као да се неко стиди да постави пано и обавести путнике како се стиже до овог историјског места.
ПЛОЧИЦЕ СА 4.600 ИМЕНА
Мајстори завршавају посао на санацији и конзервацији седам подзида од цигле на које ће бити враћене плочице са именима око 4.600 бивших бораца који су положили живот за пробој Сремског фронта.
- Ми ћемо свој посао завршити пре зиме и мразева. Радимо овде већ месецима, мало људи је свратило, на овом месту су изгинули наши дедови и очеви за слободу - каже један од радника.
- Детаљи
- Аутор: Дневник
До пре осам година пругом Шид - Бијељина саобраћао је два пута дневно шинобус
Вишедеценијска веза и прека потреба народа Срема и Семберије, која је традиционално ишла на руку Сремцима, тада је прекинута. После Другог светског рата па све до 1991. године овом пругом јездио је такозвани ћира. Котрљао се на парни погон и качио велики број вагона у путничкој композицији у којој су путовала сремачка деца да би у суседној републици похађали средње школе. Бијељина је тад имала учитељску и пољопривредну школу, а свршени средњошколци имали су у основним школама и пољопривредним задругама широм отворена врата. Сваког уторка и петка Сремци су путовали ћиром у Бијељину на сточну пијацу где су по повољним ценама куповали телад и прасад за тов.
Већ у пет сати ујутро чуо би се звиждук ћире који из Шида креће за Бијељину, па чим стигне на бијељинску железничку станицу одмах откачи локомотиву и престроји се за повратак. У повратку возио је ћира ученике основних школа из Сремске Раче, Босута, Вишњићева, Моровића и Адашеваца у Шид у школу, па већ у 13 сати поново креће за Бијељину. Старији још памте ту младост у возу, песму и раздраганост, а ћира се вртео на тој прузи све до 1991. године. Од тада је, труцкајући по све лошијој прузи ишао шинобус само једном дневно, да би коначно постала нерентабилна. стала нерентабилна. Шта се то дешава са пругом Шид-Бијељина данас питали смо отправника возова у Шиду Вељка Ђурића и он на то каже следеће:
- У априлу 2005. године потпуно је престао саобраћај како путнички тако и теретни на овој релацији, јер је правац постао нерентабилан, а догодила се поплава. Сава је изашла из корита и поплавила прва села на улазу у Републику Српску. Однела је тамо и део пруге. Воз више није саобраћао, железница Србије остала је при своме да је ова пруга нерентабилна и после поплава нико није оправио пругу нити је пустио у саобраћај па макар и тај шинобус – каже отправник послова у Шиду Вељко Ђурић.
Вељко је отправник возова у Шиду дуги низ година. Завршио је економски факултет, родом је из Бијељине и кад иде на дужност путује у Шид, а кад заврши посао враћа се у Бијељину. Сваки дан са Вељком путује његових 15 колега, разних занимања који овде у Шиду раде. Закоровљена пруга је у власништву „Железница Србије”. Њена се траса простире од Шида до Бијељине нормалним колосеком, а од Бијељине до Мезграје уским колосеком. Све је то у власништву Републике Србије и пруга и земља у прописаној ширини. „Железница Србије” због нерентабилности као да је поклонила и пругу и земљу Републици Српској и судећи по свему нема намеру да ову пругу поново стави у погон, иако би се за десетак дана посла могла оспособити да њоме крену путнички и теретни вагони.
- Питање железничког саобраћаја не могу решити представници суседних општина. Жеља је општине Бијељина и општине Шид да се та пруга оспособи и функционише, али се то питање мора решавати на вишем нивоу. Ми као грађани можемо само указати да би обнављање те пруге било корисно за народ с обе стране границе – каже Вељко Ђурић.
- Детаљи
- Аутор: Дневник
Немаштина продужила редове пред социјалним казаном
Из године у годину, због немаштине, незапослености, ниских примања, све је више корисника народне кухиње, а број оних којима следује један топли оброк из народног казана, у појединим општинама се, од оснивања, па до данас утростручио. Велики су напори надлежних да одрже функционисање народних кухиња, а у помоћ често прискачу и донатори.
Шидска општина је једна од првих у Војводини која је отворила Народну кухињу још 1994. године. Како каже стручни сарадник Црвеног крста Шид Слободан Бућко, од тада, па до данас ту је спремљено 46.000 оброка, а од почетка ове године у шидској Народној кухињи храни се 350 лица. Кухиња ради преко целе године, а на менију је два пута недељно пасуљ, једном с пиринчом или тестенином, а други пут са сухомеснатим производима, затим припрема се ђувеч, грашак са месом...
И у овој општини, они који не могу да дођу сами по оброк, добију ручак на кућну адресу, а у 19 насељених места има још 237 породица, укупно са њиговим члановима то је 688 лица за која су обезбеђени пакети с храном и препаратима за хигијену, као и пет до шест килограма брашна. Слбодан Бућко каже да из године у годину број социјално угрожених расте. За рад народне кухиње у Шиду надлежни су локална самоуправа и републички и покрајински Црвени крст, а бројни су донатори који дају своје производе: јабуке, кромпир, купус.
- Детаљи
- Аутор: Дневник
У Спомен-збирци Павла Бељанског у петак, 13. септембра, у 19,30 биће отворена изложба “Париско искуство Саве Шумановића”. Реализована у сарадњи са Музејем савремене уметности из Београда, поставка ће приказати 11 дела Саве Шумановића из фонда овог музеја и шест слика из новосадске Спомен-збирке. Радови из колекције Бељанског настали су током три периода Шумановићевог боравка у Паризу, када је важио за најдаровитијег међу југословенским уметницима присутним на сцени француске престонице. Изложба ће бити допуњена ретко излаганим писмима које је сликар слао из Париза, као и географским приказом Монпарнаса и најважнијих градских места у којима је живео и радио.
У Париз је Сава Шумановић стигао у септембру 1920. Убрзо по доласку, он и Раско Петровић упознали су угледног књижевника и ликовног критичара Флорана Фелза, који је много година касније посведочио о Шумановићевом присуству у уметничком животу Монпарнаса. Током првог боравка у Паризу, Шумановић је похађао школу Андреа Лота. Иако је у његовом атељеу боравио свега три месеца, Лотова академизована, кубо-конструктивистичка поетика довела је до промена у Савином приступу слици. Тематски оквири његових слика насталих током првог париског боравка су: митолошке теме, псеудоантички призори, геометризоване мртве природе, људи на води (морнари, рибари). Изразиту геометризацију и монохроматски третман боје Шумановић ће делимично изменити нешто касније, али је тенденцију ка монохромији практиковао до 1926. године.
Између 1922. и 1925. борави у Загребу, када развија идеје Лотовог академског кубизма да би почео да их напушта с поновним одласком у Париз. Захваљујући продаји већег броја радова из претходног париског периода и потпори родитеља, Шумановић се од јесени 1925. нашао у француској престоници. Брзо се интегрисао у шаролику уметничку дружину која је обитавала на Монпарнасу. Били су окружени галеријама и колекционарима који су прихватали нове трендове париске школе, као и моделима од којих су многи досегли славу уметника којима су позирали. Најпознатија међу њима је Алис Прин, звана Кики. Поред ње, Шумановићу је позирала и Ајша, а међу његовим “драгим пријатељицама” налазила се и модел Терез Трез. Наредне, 1926. француска влада са Салона Франк откупљује један Шумановићев акт, а у децембру исте године откупљен је још један на аукцији у Музеју Галијера.
Следеће, 1927. успешно излаже на јесењем салону Гран палеа, заједно са двадесет двоје уметника, с којима ће прихватити задатак да украсе стубове и пиластре монденског ресторана “Купола“. Спајање рационалног, Сезановог и гестуално-емотивног Ван Гоговог принципа приметно је на многим сликама још током 1925, да би поменута синтеза кулминирала у остварењима “Нага жена са шалом“, а посебно у “Доручку на трави”. Завршницу друге Шумановићеве париске етапе обележио је настанак “Пијаног брода“, репродукованог на насловној страни часописа “Ле Крапујо”. Борави у Шиду између 6. јула и 14. октобра 1928, након чега се враћа у Париз. Охрабрен успехом изложбе у Београду, на којој му је откупљена већина радова, осећа се спремним да настави живот у новом париском атељеу. То је раздобље када ради цртеже актова на основу којих ће касније, у Шиду, настати његове “париске црнке“. Није осетљив ни према уличним призорима и тренуцима из свакодневице (гробље на Монпарнасу, градски барови).
Поред одјека Шумановићевих париских година у нашем сликарству и ликовној критици, које је истражила др Јасна Јованов, за детаље везане за сликарев боравак у Паризу значајни су били напори Гордане Крстић Фај. Уз њена залагања, као и уз ангажман Француског института у Београду и његовог огранка у Новом Саду, отворени су путеви ка документима и репродукцијама до сада непубликованих Шумановићевих слика. Изложба ће бити отворена до 6. октобра.
Синиша Ковачевић
Изазов за истраживаче
Спомен-збирка Павла Бељанског се у протеклој деценији бавила специфичним, раније већ разматраним димензијама Шумановићевог стваралаштва, као што је значај цртежа за његов рад, али и односом поетичких и биографских елемената током његових париских етапа. Време које је Сава Шумановић провео у Паризу и даље ће остати изазов за истраживаче, а поставком у Спомен-збирци начињен је помак ка дубљем разумевању овог периода у уметниковом опусу.
Још чланака …
Страна 83 од 231