Skip to main content
  • Љубица Миљковић
  • ПАСИЈА

Хронологија важнијих догађаја из живота и стваралаштва

Родио се 22. јануара 1896.  у Винковцима.

1900. Постао је становник Шида, родног места својих родитеља.

1905. Оловком урадио портрет свог учитеља Стевана Пајића.

1906. Уписао се у први разред реалне гимназије у Земуну. Цртао je мотиве Земуна (улице, кровове, ограде, чамце) и корпе са воћем.

1911-1913. Почео је да похађа приватни течај свог гимназијског професора Исидора Јунга. Технику цртања и рад по природи савладао је уз њему врло корисне савете две године старијег друга Славка Воркапића. Похађао je часове цртања код Љубе Ивановића.

1914. Завршио je гимназијско школовање. Положио је пријемни испит и од јесени почео да студира у Привременој вишој школи за умјетност и умјетни обрт, код проф. Отона Ивековића. Започео је пријатељство са Антонијом Кошчевић, тада студенткињом вајарства, која је оставила драгоцене податке о његовом формирању и животу у Загребу.

1915. Наставио је и до краја студија остао у калси проф. Менци Клемент Црнчића, цењеног хрватског уметника. Неуморно је вежбао да би овладао елементима вештине. Прочитао је много књига из области теорије и историје уметности. Представио је осам радова на студентској изложби. Дружио се са будућим познатим уметницима Ђуром Тиљком, Марјаном Трепшеом, Срећком Сабљаком, Миливојем Узелцем, Хинком Јуном и, понајвише, Миланом Штајнером. Пријатељи га памте као ведрог и насмејаног.

1916. Ослобођен је војне обавезе због равних табана. Учествовао је на Школској изложби.

1917. Представио је четири слике на V изложби Пролећног салона и наставио да редовно учествује на смотрама југословенских уметника.

1918. Завршио је студије сликарства и 28. јула добио диплому. Много је сликао, углавном паркове и предграђе Загреба, затим неколико портрета и аутопортрет. Представио је пределе на првој самосталној изложби у Салону Улрих у Загребу.

1919. Умро му је најбољи пријатељ Милан Штајнер. Продубио је пријатељство са Антуном Шимићем, књижевником, критичарем, преводиоцем, покретачем и уредником књижевних ревија, између осталих и Јуриша. Ликовно је осмислио насловне стране Јуриша. У следеће четири године се, осим сликарством, бавио илустрацијом, графиком, опремом књига, витражом и теоријом уметности. Ове и следећа године урадио је свој први циклус Пасија. Учествовао је на Изложби југословенских уметника у Паризу.

1920. На другој самосталној изложби у Музеју за умјетност и обрт представио је симболистичке композиције, мотиве из Загреба, мртве природе и два портрета. Везао се за токове симболизма и сецесије, праваца карактеристичних за прве две деценије хрватског, али не и истовременог српског сликарства, а приближио и експресионизму форме. Радио је сценографије за Хрватско народно казалиште. Боравио је у Паризу од септембра. Изнајмио је атеље на Монпарнасу (Rue Bréa 15).

1921. Три месеца се усавршавао код Андре Лота, тада као једини сликар из некадашње Југославије. У Француској је урадио много цртежа, акварела, гвашева, неколико пастела и преко педесет уља. Обрађивао је, углавном, париске мотиве, неколико портрета и мртвих природа, доста композиција са фигурама жена у пределу. Започео је пријатељство са чувеним српским књижевником и ликовним критичарем Растком Петровићем. Ушао је у ексклузивне и напредне кругове на Монпарнасу, којима су припадали Пикасо, Дерен, Кислинг, Папазоф, Фужита и др. Приредио самосталну изложбу у Загребу.

1922. Излагао је у Салону Улрих од 20. до 30. јануара. Упутио је молбу Министарству просвете  да добије место наставника цртања у Уметничкој школи у Београду. Са Пете југословенске уметничке изложбе Министарство је откупило композицију Берба и Крај с мостом (данас у Народном музеју у Београду). Изнајмио је стан у Загребу. Није много сликао.

1923. Радио је као библиотекар у Музеју за умјетност и обрт у Загребу. Наставио је да развија започето крајем претходне године. Његов конструктивизам и посткубизам прелазе у неокласицизам који развија и следеће године.

1924. Објавио је текстове Сликар о сликарству и Зашто волим Пусеново сликарство. Урадио је неколико изузетних слика.

1925. Забележио је свој лик оловком (код породице Улрих у Загребу) и уљаним бојама (у Модерној галерији у Загребу). Потресла га је смрт пријатеља Бранка Антуна Шимића. Адвокат Дорић је откупио двадесет његових слика које се данас већином налазе у Галерији Матице српске у Новом Саду. Од јесени је по други пут у Француској. Изнајмио је атеље (Rue Dauvil 5) и много радио. Размишљао је о месту аташеа за уметност. Код појединих композиција облике дефинише прецизном линијом, код других знатно мекшоим цртежом ублажава волуминозне масе тела, развија планове по дубини и све више примењује колористичке контрасте.

1926. Уз актове, пределе и париске мотиве, сликао је и мртве природе. Преиспитује Матисова искуства. Француска влада је откупила његов акт са јесењег салона (данас у Музеју у Монпељеу), касније и једну слику са аукције. Редовно је излагао у Француској и у Југославији.

1927. Доручак на трави је репродукован на страницама угледног листа L’art vivant уз дела Матиса, Дерена, Вламенка и других угледних француских уметника и уз похвале критичара. Почео је да негује пиктурално сочно, колористички богато и емотивно сликарство испуњено светлошћу. Урадио је девет зидних слика у уметницима омиљеној париској кафани Купола. Прекинуо је пријатељство са Растком Петровићем. Пијани брод је излагао на Салону Независних у Паризу. Ова монументална композиција се нашла и на насловној страни уметничког часописа La Crоpouillеt. Урадио је серију предела.

1928. Исцрпљен радом, непроспаваним ноћима и догађајима повезаним са Растком Петровићем, фебруара је доживео нервни слом. После краћег лечења у париском санаторијуму, вратио се у Шид 6. јула. Брзо се опоравио и, током лета, насликао двадесет две слике из циклуса Сремски предели, који најављује његово четири године касније започето шидско раздобље. Приредио је самосталну изложбу на Новом универзитету у Београду (9-23. септембра), коју су изванредно пропратили стручњаци (Тодор Манојловић, Коста Страјнић, Сретен Стојановић). Већину експоната откупио је трговац А. Ђераси. Вратио се у Париз 14. октобра. На Монпарнасу је руиниране просторије адаптацијом претворио у простран атеље (Rue Denfert-Rrochereau 38) и наставио да слика.

1929. Настали су врло значајни, пиктурално засићени париски мотиви, предели и актови, међу којима и светски познатих модела Кики и Ајше, блиски поетском реализму и умереном колористичком експресионизму. Претежно се потписивао ћирилицом. Највише се дружио са Жилом Паскином, Сејом Којонагијем и Пером Крогом. Његова дела су ушла у антологијски преглед тек отвореног Музеја савремене уметности у Београду.

1930. Проблеми са француском визом, неразумевање жирија и неприхватање његовог српског презимена, опет су изазвали проблеме са здрављем. Вратио се са мајком у Шид 30. марта. Од јуна се три месеца лечио на Пропедевтичкој клиници др Раденка Станковића у Београду. Радио је аквареле са мотивима Вождовца, по некима касније и слике техником уља. Повратком у Шид нису престали проблеми са здрављем. Мада нема тачне дијагнозе (документација из  болнице уништена приликом бомбардовању Београда), осим оне psychosis paranoica коју је, на уметников захтев (по свему судећи да би се ослободио војне обавезе) потписао шидски лекар почетком Другог светског рата, чини се да Живко Брковић није далеко од истине када, прихватајући термин психоаналитичара, помиње разумно лудило и добро познату одредницу света болест. Учествовао је на Изложби југословенске уметности у Лондону.

1931. Није сликао.

1932. Вратио се сликарству. Урадио је неколико акварела и уља. Осим предела, насликао и серију актова, од којих је, осим једног, све досликао 1934. године. Сам је припремао боје, препарирао платна и сл. Учествовао је на излижби Савремена југословенска уметност у Амстердаму и Бриселу.

1933. Посветио се шидским сокацима и пределима.

1934. Настали су пиктурално богати циклуси Пролеће у долини св. Петке, Пролеће у шидским баштама, као и серија женских актова.

1935. Започео је циклус Шидијанке, серију композиција са једним или умноженим истим женским актом у пределу, који достиже зенит 1937, а у нешто измењенијем облику се наставља и следеће године.

1936. Претпостављамо да је, између 14. маја и 14. јуна, на Изложби модерног француског сликарства у Народном музеју у Београду, видео радове Матиса, Дерена, Модиљанија, Пикаса, Брака и осталих, од којих се са појединима и дружио у Паризу. Његова дела се од ове године налазе у сталној поставци Народног музеја, касније и Музеја савремене уметности у Београду, Галерије Матице српске и Спомензбирке Павла Бељанског у Новом Саду, као и осталих музеја у Србији, повремено Уметничког музеја у Цетињу, Модерне галерије у Загребу и Уметничке галерије у Скопљу.

1937. После смрти оца преузео је бригу о породичним пословима. И даље је много сликао, али и учио енглески језик.

1939. Почетком године је узимао часове играња. Насликао је серије дечијих портрета и жанр призора из свакодневног живота. Најавио је циклус Берачице. Посетио је изложбу Француско сликарство у XIX столећу (170 дела, углавном из француских музеја и колекција) у Народном музеју. На Новом универзитету у Београду представио је четиристо десет радова и у каталогу објавио драгоцен предговор са много биографских података. Изложбу је, 3. септембра, отворио Тодор Манојловић.

1940. Био је на војној вежби од краја јануара. Крајем априла се вратио у Шид. Под окупацијом је наставио да слика, пределе, актове, цвеће и жанр призоре.

1942. Поред предела и шидских мотива, урадио је неколико жанр сцена и три велике композиције из започетог циклуса Берачице.

Ухапшен је 28. августа, око шест сати ујутру, са још стопедесет Срба из Шида, који су били на списку непожељних у Независној Држави Хрватској. После мучења, стрељан је, највероватније, 30. августа. Почива у непознатом заједничком гробу на гробљу у Сремској Митровици.

Његови радови се редовно укључују у антологијске прегледе српске уметности, чак и у врло селективне и сажете попут оног Уметност на тлу Југославије од праисторије до данас у Паризу и Сарајеву (1970).

1952. 21. септембра почела је са радом Галерија слика Сава Шумановић.

1962. Установљен је Меморијал Саве Шумановића.

1982. Отворена је Спомен кућа Саве Шумановића.

 

Аутор текста: Љубица Миљковић